„SLAGALICA = PUZZLE“ - šesti deo-Nastavak 2.

„SLAGALICA = PUZZLE“
šesti deo
Snežana Zorić

Nastavak 2. :


 Knjiga «Kako nam se dogodio Rambuje» Miodrag Mitić, Beograd, 2003.
Str. 22:
Na četvrtom plenarnom sastanku na najvišem nivou Haške konferecije o Jugoslaviji, na kome je bio predsedavajući lord Karington, učesnicima je 05.11.1991. godine podeljen drugi Karingtonov nacrt «Ugovorne odredbe Konvencije». Ovaj papir se razlikuje od prvog u tome što se pod pravima navodi i posebno «pravo na zaštitu od svake aktivnosti koja može ugroziti njihovu egzistenciju».
U pogledu «specijalnog statusa» u odnosu na prethodni nacrt, briše se pravo na drugo državljanstvo. Uz to je navedena sledeća dodatna odredba: «a) Republike će obezbediti međunarodni status ostvarivanja specijalnog statusa autonomije. U tom cilju, zaključiće sporazume kojima će se predviđati stalno međunarodno telo za nadzor primene ovog stava» (KOMENTAR: Ovim je praktično međunarodna zajednica na perfidan način pokusala preko Karingtonovog plana da prizna međunarodno priznanje KiM kao nezavisne države kao glavni cilj da bi se preko uništenja bivše SFRJ uništila Srbija a potom i Rusija, i u suštini predstavlja uvertiru za Rambuje i Rezoluciju 1244, koja se oslanja na Ultimatum iz Rambujea).
Str. 226:
Kada se govori o intervenciji NATO-a protiv Jugoslavije povodom kosovskog pitanja («humanitarna intervencija»), treba imati u vidu da se američka zainteresovanost za rešavanje problema na Kosmetu pojavila mnogo ranije, da je albanski lobi već odavno bio aktivan u vrhu američke politike, o čemu svedoče i brojni susreti na najvišem nivou, uključujući i neposredan susret Rugove sa američkim predsednikom 5 godina pre agresije na Jugoslaviju.
Neposredno posle sastanka Saveta NATO-a 17. decembra 1992. godine, državni sekretar SAD Lorens Iglberger primio je Rugovu i tim povodom Stejt department izdao je zvanično saopstenje, u kome se, između ostalog, kaže:
«Državni sekretar Iglberger uverio je dr Rugovu u duboko prijateljstvo i poštovanje američkog naroda za narod Kosova. On je naglasio razumevanje američkog naroda i vlade za teške okolnosti albanskog naroda na Kosovu kao posledicu represivne politike vlade Srbije». (KOMENTAR: Taj isti licemer Lorens Iglberger prisustvovao sahrani Zorana Đinđića, predstavljajući se za njegovog ličnog prijatelja. Uopšte nije istina navedeno u tom sramnom saopštenju Lorensa Iglbergera, već je istina da su Srbi pod Brozom proterani sa Kosova i Metohije i bio im je zabranjem povratak na vekova ognjišta, pripremajući teren za ovo što se danas dešava, doseljavanjemi Albanaca iz Albanije u Srpske kuće i otimanjem Srpskih imanja, paljenjem Crkava i srknavljanjem Srpskih grobalja,i nastavili da terorišu i proteruju Srbe sa vekovnih ognjišta do dana današnjeg, uz svesrdnu pomoć Amerike i EU, sa ciljem da se satre svaki SRPKI trag na Kosovu i Metohiji i da bi ga nasilno preoteli od Srbije, i svalili krivicu za to na Srbiju, ucenama i pretnjama)
Samo nedelju dana posle toga predsednik SAD Džordž Buš Senior 24. decembra 1992. godine šalje predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću «Božićnu opomenu» : «Po instrukciji predsednika Džordža Buša, vrsilac dužnosti državnog sekretara Lorens Iglberger poslao je sledeći šifrovani telegram ambasadi SAD u Beogradu sa nalogom da ga vršilac dužnosti američkog ambasadora od reči do reči pročita predsedniku Miloševiću, bez elaboriranja, licem u lice». Telegram je sadržao samo jednu rečenicu koju treba saopštiti Slobodanu Miloševiću: «U slučaju sukoba (konflikta) na Kosovu izazvanog srpskom akcijom, SAD će biti spremne da upotrebe vojnu silu protiv Srba na Kosovu i same Srbije !» (KOMENTAR: Ovo je dokaz da je Rambuje daleko unapred tendenciozno pripreman uz svesrdnu i obilatu ekonomsku, diplomatsku, medijsku i vojnu pomoć USA, NATO i EU terotistima Šiptarske OVK, što traje do danas i padaju u vodu licemerni navodi da je sramno bombardovanje 1999. godine učinjeno iz „humanih“ razloga, jer suština leži u nasilnom otimanju Kosova i Metohije od Srbije, što potvrđuje dosadašnja misija UN na KiM pod komandom USA, NATO i EU – onih koji su Srbiju brutalno bombardovali, jer se Srbi i dalje ubijaju i nasilno proteruju, pale Crkve i kuće, skrnave grobovi i satire svaki Srpski trag na KiM, što je glavni cilj „vladara iz senke“)
Predsednik SAD i lično će primiti dr Rugovu izražavajući i na taj način američku podršku albanskim secesionističkim nastojanjima na KiM.
Str. 201:
Foreign Affairs sept-okt.1999.
Michael Mandelbaum «Potpun promašaj – NATO rat protiv Jugoslavije»:
citat: Olbrajtova izjavila da je američka podrška pravima kosovskih albanaca «najznačajnija stvar koju smo učinili u svetu».(KOMENTAR: ovo je najlicemerniji i najciničniji način da se iskaže „zahvalnost“ Srpskom narodu koji su njenu porodicu i njene sunarodnike branili od nacista i njaciničniji i najlicemerniji način da se „zahvali“ Srpskom narodu kao savezniku USA u oba svetska rata i „kazne“ zločinci koji su hladnokrvno ubijali i Olbrajtove sunarodnike po nacističkim logorima. Ovo može da izgovori samo hladnokrvni monstrum i krvoločni ubica, istog patološkog mentalnog sklopa kao što je bio Hitler i njemu slični)
Str. 105:
15. februara 1999. nije nam bila potrebna opomena domaćina. U salu je usla lično gospođa Olbrajt,svečano se rukovala sa svim članovima delegacije i zauzela mesto na čelu stola za predsedništvo (koji su, iako u našoj sali, njeni «saradnici» 15 minuta pre toga detaljno uređivali i lickali). Tri puta nam je ponovila kako nije diplomata (sto za ministra inostranih poslova najveće svetske sile zvuči vise nego neverovatno ! ), da bi nam nekoliko trenutaka kasnije stavila do znanja da ako ne prihvatimo predlog rešenja pitanja Kosmeta gubimo i mir i vlast i zemlju. Uz uveravanja kako je njen otac voleo Srbe i želeo da bude Srbin, kako i ona voli Srbe (KOMENTAR: ovo je vrhunac licemerja dokazanog hladnokrvnog monstruma i krvoločnog ubice, koja zaboravlja na milionske žrtve Srba u oba svetska rata i na kojima je izvršen holokaust i etnocid. Samo vlastoljubivi i naivni Srbi su poverovali u njene laži i njenih mentora da će padom Miloševića poteći med i mleko u Srbiji. Umesto toga, Srbija i dalje krvari a KiM gori pred očima međunarodne zajednice, dok je ucenjuju i prete Hagom isti oni koji su naredili Vase Miskina, Markale, „Oluju“, „milosrdno“ bombardovanje 1999. šireći lažnu „humanost“ i „demokratiju“), jasno je stavila do znanja da ćemo, ako odbijemo «mirovni predlog», biti «ukopani u zemlju». (KOMENTAR: i da je prihvaćen, Srbiju bi ukopali, jer je to bio izgovor i ultimatum da bi se sprovelo davno planirano uništenje Srbije i nasilno otimanje KiM) Baš lepo i diplomatski rečeno !
Str. 106:
Pariska štampa još je žešća prema Srbima. Niko ne primećuje da ni Albanci nisu «kooperativni» i da se Olbrajtova već nekoliko dana trudi da ih ubedi da potpišu sporazum i otvore put NATO bombardovanju Jugoslavije. TO britanski najviši zvaničnici (ministar Kuk) otovreno govore: ako potpišete, moći ćemo da bombardujemo Srbe !
Str. 253:
Grčki profesor međunarodnog prava Panajotis Haritos tvrdi da je prilikom donošenja Rezolucije 1244 izvršena jedna prevara: na sugestiju Francuske i Velike Britanije, iako to nije dogovoreno u susretu Milošević-Ahtisari-Černomirdin, uneta klauzula o važenju «Sporazuma iz Rambujea». Profesor Haritos tvrdi da se ambasador Alen Dežame lično obratio početkom juna 1999. godine generalnom sekretaru UN (a ne savetu bezbednosti) sa zahtevom za unošenje ovih «sporazuma», te da su u početku mnogi mislili da je u pitanju sporazum koji su potpisali predstavnici sedam nacionalnih zajednica sa Kosmeta 18. marta iste godine, a ne tekst nacrta Sporazuma Kontakt-grupe koji jugoslovenski odnosno srpski predstavnici nisu hteli da potpišu ni po cenu bombardovanja. Vidi Panajotis Haritos: U Rezoluciji 1244 na prevaru unet ultimatum Rambujea, Nacional, Beograd, 2-3.11.2000., str.5.
Str. 61:
Britanski novinar Tim Maršal u svojoj knjizi „Igra senki“ piše da su Britanci u Verifikacionoj misiji OEBS na Kosovu ubacili grupe pripadnika SAS-a, Četrnaestu obaveštajnu i Kraljevske signaliste (svi su ušli sa diplomatskim pasošima), a da je američka CIA bila ne samo prisutna u ovoj misiji, već je upravljala Kosovskom diplomatskom misijom, koja je ustanovljena nekoliko meseci pre Verifikacione misije OEBS. Vidi Tim Maršal, Igra senki, Beograd, 2002, str. 37-56. Maršal tvrdi da su prilikom napuštanja Kosmeta, obe misije ostavile svoju opremu OVK.
Str. 62:
«Zvanično su Amerikanci bili na Kosovu da bi posmatrali situaciju. Jedan od Evropljana u KVM veruje da je njihovo tumačenje tog zadatka vrlo široko: Nisu tamo samo posmatrali. Amerikanci su se bavili i osnovnom obukom pripadnika OVK i davali su im opremu, satelitske telefone i slično....»
Pod naslovom «Pre okupaciona nego verifikaciona misija» Vojislav Koštunica, potonji predsednik SRJ, daće veoma kritičko misljenje o sporazumu Holbruk-Milošević, pa i o samoj Verifikacionoj misiji OEBS (Vidi knjigu Vojislav Koštunica, Između sile i prava, Kosovski zapisi, Beograd, 2000, str. 131-136). (KOMENTAR: . Ovo je čist falsifikat ! Pa i sam Koštunica, kao i ceo DOS, zajedno sa SPO su vršili pritisak na g-dina Miloševica da se omogući dolazak misije OEBS /mimo referenduma koji se tome protivio/ kako bi se Zapadu dodvorili, a kasnije vršili pritisak da se ide u Rambuje i pregovara sa teroristima, što i danas čine pregovorima u Beču, dajući teroristima međunarodni legitimitet, što je neviđen apsurd i licemerje, a sada se pravi naknadno pametan rečima «pre okupaciona nego verifikaciona», da bi sprao sa sebe odgovornost i prebacio na druge. Svakom normalnom je odavno poznato da je to okupaciona misija! Istorijska činjenica jeste da su JEDINI koji se suprotstavljali misiji OEBS i odlasku u Rambuje bili su SRS, pa je g-din Milošević pod pritiskom ovih domaćih marioneta i međunarodne zajednice, mimo narodnog referenduma omogućio dolazak OEBS na KiM i odlazak u Rambuje! O ovome postoje verodostojni video i pisani dokumenti, jedino ako nisu u međuvremenu uništeni prilikom bombardovanja i paljenja RTS i kasnije, ali kao svedok ovog vremena moj mozak još uvek ima sveže pamćenje, obzirom mom protivljenju misiji OEBS i odlasku u Rambuje, znajući da je to KLOPKA ! kao što je bio ultimatum A-U 1914. nakon ubistva Ferdinanda. PA ZAR SRBI NISU NAUČILI DA UČE IZ SOPSTVENE ISTORIJE !?!,VEĆ PONAVLJAJU ISTE GREŠKE !!! KATASTROFA, KOLIKO SMO MAZOHISTI ! U prilogu Slagalice nalaze se tekstovi „Glasa javnosti“ i knjige „Igra senki“ - kao svedočanstvo pritisaka DOS da se ide u Rambuje i pregovara sa teroristima, što i danas čine pregovorima u Beču, dajući teroristima međunarodni legitimitet, što je neviđen apsurd i licemerje, i danas mrtvog Miloševića optužuju za ono što su učinili zajedno sa svojim spoljnim nalogodavcima koji su ih 05.10.2000. godine pučom ustoličili nakon „milosrdnog“ bombardovanja)
Str. 251:
Posle skoro 3 meseca nemilosrdnog bombardovanja, rat je morao da stane. Članice NATO trpele su sve veću kompromitaciju u svetskom javnom mnjenju, a neke njihove vlade bile su na rubu izdržvljivosti,*....
Zapadni saveznici pokušali su prvo preko Rusa da dođu do «rešenja». Predsednik vlade Jevgenij Primakov dolazi kod Miloševića, postiže se neki kompromis, ali za Zapad to nije dovoljno. Na scenu stupaju novi međunarodni posrednici – Marti Ahtisari i Viktor Černomirdin, sa kratkim predlogom «uzmi ili ostavi».**
Fusnota:
* Ahtisari, na primer, tvrdi da mu je nemački kancelar Šreder rekao «da bi vlada mogla pasti do Jovandana ako se ne prestane sa bombardovanjem» (Marti Ahtisari «Misija u Beogradu», Beograd 2001, str.60)
** Interesantno je zabeležiti 5 uslova koje je (prema svedošenju Ahtisarija) zamenik američkog državnog sekretara Strob Talbot dao za realizaciju puta Ahtisari-Černomirdin:
«1. U Beograd se ne ide ako sa Černomirdinom nije postignut dogovor o podeli posla i paketu koji sadrži opšte principe G-8, navažnije detalje i ostale detalje.
2. Černomirdin i ja moramo da pristanemo na to da NATO sam odlučuje da li je Miloševićev odgovor prihvatljiv.
1. Mora nam biti jasno šta znači Miloševićev negativan odgovor.
2. Ne smemo da otežamo jedan drugom posao, Černomirdin mora ili da me podrži ili da ćuti, ne smemo da optužujemo jedan drugog za neuspeh.
3. Nijedan od nas ne sme tvrditi da zastupa stav NATO.» (Marti Ahtisari «Misija u Beogradu, Beograd, 2001., str.139)
Str. 234:
O podeljenosti vojne i civilne vlasti u pitanju jugoslovenske krize, kao i o «savesti» Černomirdina najbolje svedoči Tim Džuda, opisujući razgovore sa Rusima oko okončanja rata protiv SRJ 03.06.1999. u Bonu:
« U dokumentu je navedeno da će 'efikasno međunarodno civilno i bezbedonosno prisustvo', za koje se zalagao dokument G-8, biti pod okriljem UN a ne NATO, ali se dodaje i 'suštinsko učešće NATO pod objedinjenom komandnom kontrolom'. vojni predstavnici ruske delegacije bili su van sebe od besa. Izjavili su da ne odobravaju dokument koji se sad sastavljao na dve strane da bi bio predočen Miloševiću. Černomirdin je uzvratio i prema rečima jednog diplomate koji je bio na pregovorima, rekao:
'Meni je važno jedino to što imam odobrenje predsednika Ruske federacije'».
Neposredno pre toga, Džuda kaže da su «Rusi napravili veliki ustupak» - složili su se, uprkos ranijem insistiranju na suprotnom, da «sve» srpske snage napuste Kosovo. Džuda komentariše: «Diplomate veruju da je Jeljcin pozvao Černomirdina rekao mu da se pod hitno složi».***
Fusnota:
*** Tim Džuda Kosovo – rat i osveta, Beograd, 2000., str. 298.
str. 232:
U svakom slučaju, može se slobodno zaključiti da SAD i NATO ne bi započeli, pa čak ni najavili akciju protiv SRJ, da nisu od ruske strane bili uvereni da se neće suprotstaviti nikakvim radikalnim merama.
Tako na primer, poznati novinar Tim Džuda, na sledeći način opisuje razgovor 13 funkcionera Kontakt-grupe o upotrebi sile protiv SRJ, krajem oktobra 1998. u Londonu, uz prisustvo ministra inostranih poslova Francuske, SAD, Velike Britanije, Rusije, Nemačke i Austrije i citira Holburka:
«Ivanov je rekao: ' Ako se ide kroz UN, uložićemo veto. Ako ne, onda ćemo vas samo osuditi '. Kinkel reče kako želi da se situacija raspravlja pred Savetom bezbednosti, kao što su hteli Britanci i Francuzi. Madlen i ja smo kazali da je to ludost, na sta je Kinkel rekao: ' Hajde još jednom sve to da razmotrimo '. Ali Ivanov reče: ' Lepo sam ti rekao Klause, uložićemo veto ' . A zatim reče: ' Ako ne, onda ćemo samo da dignemo veliku galamu...'».****
Fusnota:
**** Tim Džuda, Kosovo – rat i osveta, Beograd, 2000. str. 203.
str.271:
Ričard Holbruk : Kosovo će za 3 do 5 godina biti nezavisno ?

Na televizijskoj emisiji BBC u dokumentarnoj seriji «Pad Miloševića», koje je emitovana u Londonu 07.01.2003. godine, jedan od bivših međunarodnih predstavnika OVK Bardulj Mahmuti izjavio je da je tadašnji američki mirovni izaslanik za Jugoslaviju Ričard Holbruk u jesen 1998. godine izjavio njemu da će Kosovo dobiti nezavisnost «za 3 do 5 godina». Po rečima Mahmutija, Holbruk je rekao:
«OVK samo treba da sledi američke i zapadne planove o Kosovu».
Na jednom sastanku u Švajcarskoj, Holbruk je navodno poručio da će Amerika «naterati Slobodana Miloševića na zakonske promene koje će dovesti do nezavisnosti Kosova». (KOMENTAR: Pošto nisu uspeli da i „milosrdnim“ bombardovanjem nateraju Miloševića, to posao uništenja Srbije još uvek nije završen i nakon njegove nasilne smrti, planski izazvane da bi se prikrila njihova odgovornost za krvavi raspad bivše SFRJ i bombardovanje Srbije. Stoga su petooktobarskim „promenama“ ustoličili svoje marionete da im to „diplomatski“ odrade umesto njih i speru odgovornost sa sebe za učinjen etnocid i zločine na prostorima bivše SFRJ i bombardovanjem Srbije. Preko najavljene regionalizacije koji predviđa novi Ustav Srbije, se tim «zakonskim promenama» otvara put nezavisnosti Kosova, a o čemu se „pregovara“ sa teroristima u Beču – pod parolom „više od autonomije, manje od nezavisnosti“. Ovo je neverovatno !?!, da Srpski političari zarad vlasti idu na ruku teroristima, kada najavljuju regionalizaciju Srbije u momentu kada se dešava pogrom Srba na KiM pod okriljem UN i pred očima međunarodne zajednice 7 godina nakon bombardovanja i zaluđuju Srpski narod da se zalažu za ostanak Kosova i Metohije u okviru Srbije. Nadam se s verom u Boga, da će narod prozreti blagovremeno ovo što se sprema - samoubistvo Srbije ! Ustav se može promeniti ustavnim amadmanima, ali donositi u ovom momentu ovakav Ustav znači PISMENO svojevoljno odricanje dela Srpske Svete Zemlje, jer će «međunarodna zajednica» to iskoristiti za pritiske /ucenama Hagom i pridruživanju EU/ na Srbiju EU u pravcu konačne nezavisnosti Kosova, o čemu godinama upozoravam, a što se već dešava pregovorima u Beču pod komandom Martina Ahtisarija onog istog zlikovca, koji je ucenama Miloševiću da će Srbiju pretvoriti u spženu zemlju /ne zbog Miloševića, kako su ispirali mozak i vršili medijsku gebelsovsku manipulaciju da bi ga predstavili kao „balkanskog kasapina“, kako su u montiranom procesu u Hagu sudili ne njemu nego Srpskom narodu, da bi sprali svoju odgovornost za učinjene zločine širom bivše SFRJ i da bi oteli KiM, kao odskočne daske da se uništi Rusija i vlada svetom „iz senke“/ ukoliko ne potpiše Kumanovski sporazum, KiM okupirao NATO trupama, pod kojima se nastavlja sa pogromom Srba!)
U istoj dokumentarnoj seriji BBC, Holbruk je indirektno potvrdio ovu svoju izjavu (rekavši da je najava i same mogućnosti za dobijanje nezavisnosti bila vrlo značajna za uticaj na albansku stranu).

 Holbruk za nezavisno Kosovo, 2004.

Bivši američki izaslanik za Balkan Ričard Holbruk ponovo je izjavio da Kosovo treba da bude nezavisno. On je u intervjuu za "Frankfurter algemajne" rekao da bi Kosovo, ako postane nezavisno, moglo da preživi. Da bi potvrdio svoju tezu, Holbruk je rekao da su male države i Estonija, Malta, Luksemburg i Makedonija. "Zašto onda ne i Kosovo"?, upitao je Holbruk koji je savetnik Džona Kerija, kandidata Demokratske stranke za predsjednika SAD.
Holbruk je poručio Srbima da treba da: «"dignu ruke" od Kosova, ako žele da uđu u Evropu. Oni treba da izaberu između Brisela i Kosova, jer ako i dalje budu uporni u želji da uzmu Kosovo, na kraju neće dobiti ni jedno ni drugo ».

 U Račku ubijeni i Srbi - “Politika”, 19.01.2004.

Helena Ranta začuđena što se haški Tribunal nije više angažovao da se rasvetli ceo slučaj. Finski stručnjak za sudsku medicinu Helena Ranta ocenila je da Tribunal u Hagu nije dovoljno ispitao detalje koji ukazuju da su u noći između 15. i 16. januara 1999. godine, na području sela Račak na Kosovu, vođene teške borbe između srpskih snaga i pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova.
U intervjuu za vikend izdanje lista "Berliner cajtung", Helena Ranta, koje je bila šef tima forenzičara koji je uoči intervencije NATO-a u Jugoslaviji istraživao ovaj slučaj, navodi i da je u Račku bilo ubijeno i više srpskih vojnika.
Ranta je izrazila čuđenje, to jest nerazumevanje za činjenicu, da se Tribunal nije više angažovao da rasvetli tragediju koja se pre pet godina desila u Račku.
Ubistvo 40 ljudi u Račku, gde su kao žrtve bili označeni albanski civili, a kao počinioci pripadnici srpskih snaga, mnogim političarima na Zapadu, i u Nemačkoj, poslužilo je kao argument kojim su javnostima svojih zemalja obrazlagali nužnost otpočinjanja bombardovanja Jugoslavije.
Za isti list Ranta sada kaže da "zna da su u blizini Račka bili sahranjeni pripadnici OVK".
"Ja sam još tada dobila informacije koje dokazuju da je tamo (u Račku) ubijeno i više srpskih vojnika. Nažalost broj Srba koji su izgubili život u toj noći po svoj prilici nikada nećemo saznati", rekla je Ranta dodajući da bi "trebalo pitati Tribunal zašto se ne zanima za tu brojku".
Istovremeno je finska forenzičarka ocenila kao negativno to što se deo haške optužnice protiv Slobodana Miloševića, koji se odnosi na slučaj Račak, zasniva prevashodno na verziji o tom događaju koji je dao ondašnji šef misije OEBS-a na Kosovu Vilijam Voker.
Taj američki diplomata je neposredno nakon ubistva u Račku saopštio da je reč o masakru, odnosno da su srpske snage iz neposredne blizine streljale 40 albanskih civila.
"Kada ambasador Voker kaže da se u Račku dogodio masakr, ta izjava nema nikakvo pravno dejstvo. Ja sam još tada istakla da su posmatrači OEBS-a zaboravili da preduzmu sve korake koji se normalno očekuju kada treba obezbediti poprište nekog događaja - na primer izolovanje mesta, zabrana pristupa osobama bez posebne dozvole kao i skupljanje dokaza", rekla je Ranta.
Istovremeno je zatražila da se, pored postojećih fotografija koje su načinili posmatrači OEBS-a, objave i fotografije koje su u Račku napravila dvojica drugih fotografa i to pre dolaska posmatrača. Na njima se, kako navodi Ranta, jasno vidi da je "najmanje jedno telo naknadno pomerano, a taj leš se na slikama OEBS-a ne vidi".
"U danima pred početak NATO napada na Jugoslaviju bilo je jasno da je čitav niz vlada zainteresovan za verziju događaja iz Račka po kojoj bi odgovornost bila samo na srpskoj strani. Međutim, takvu verziju ja nisam mogla da im ponudim", rekla je Helena Ranta.
Ona je, kako prenosi list, navela da je "instrukcije dobila od nemačkog diplomate Paulsa" koji ju je, kao predstavnik zemlje koja je tada predsedavala Evropskom unijom, zamolio da pripremi pismenu izjavu.
"Potom sam morala tu ličnu izjavu da pokažem Vilijamu Vokeru, koji je, kada ju je pročitao, bio sve samo ne oduševljen", navela je Ranta koja je ipak pristala da učestvuje na konferenciji za novinare 17. marta 1999. u Prištini.
"Tom prilikom sedela sam zajedno sa nemačkim ambasadorom u Beogradu Gruberom i jednim finskim diplomatom. Nadala sam se da će me njih dvojica podržati, ali to nažalost nije bio slučaj".
"Pre sam imala osećaj da su me ta dva gospodina ostavila na cedilu", navodi sada Helena Ranta svoje utiske sa konferencije za novinare na kojoj je dominirao Voker sa svojim procenama i posle koje je ubrzo usledilo bombardovanje Jugoslavije.
U završnom izveštaju finskih stručnjaka za sudsku medicinu, objavljenom početkom 2001. godine, u časopisu "Forenzik sajens internešenel", a koji je tada preneo i "Berliner cajtung", ne nalaze se dokazi da je u selu Račak na Kosovu u noći između 15. i 16. januara 1999. masakrirano albansko civilno stanovništvo.
 BORAVAK VOKERA NA KIM, 2003.
Voker boravi na Kosmetu sa zadatkom da osnuje šiptarsku tajnu obaveštajnu službu, po zahtevu albanskog lobija u Americi. Priština je, u znak zahvalnosti, pristala da, prvih pet godina, njihovu tajnu službu vodi Amerikanac.
Voker je, preko svoje "vojne kompanije" - koja je tesno povezana sa Pentagonom, CIA i DIA - krajem 1998. i početkom 1999, bio važan faktor u obuci OVK i pripremi NATO agresije na SRJ. Današnja uloga Vilijama Vokera je vezana za "specijalnu operaciju" - obuku oko 500 pripadnika Kosovskog zaštitnog korpusa (KZK) i osnivanje albanske obaveštajne službe. On je blizak prijatelj generala Agima Čekua, još iz rata u Hrvatskoj, i Hašima Tačija.
Namera Vokera je da, tokom 2004, osposobi i stavi pod američku kontrolu obaveštajno-kontraobaveštajnu službu KZK, koja će biti nukleus tajnih službi tokom pripreme nezavisnosti Kosova, ali i za eventualno reagovanje albanskog faktora na planu globalne destabilizacije regiona, pre svega Srbije i Makedonije.
Voker je bio neposredni režiser, pokretač i izvršilac zlocinačkih namera albanskih separatista i terorista. On je, 16. januara 1999, otkrio navodni masakr, koji su izvele srpske snage bezbednosti, dan ranije u selu Račak kod Štimlja. Mnoge činjenice ukazivale su da je senzacionalno "otkice" učinio u dosluhu sa najvišim zvaničnicima SAD. "Njujork tajms" je, tri dana kasnije, objavio tekst u kome je izneo da je, dan pre nego što je Voker obelodanio navodni zločin u Račku, Madlen Olbrajt održala zatvoreni sastanak u Vašingtonu. Najužem timu saradnika predočila je da normalizacija stanja na Kosmetu svakog trenutka treba da se "raspadne". U Beloj kući i Pentagonu je iznela da se "administracija suočava sa ključnim trenutkom" u donošenju odluka o Kosmetu i ocenila da Vasington ima tri varijante: da ustukne, da nastavi da se "probija kroz blato" ili da preduzme odlučujuće korake. Olbrajtova je rekla da se ona opredeljuje za "snažan pritisak".
Jasno je da se u vrhu vlasti SAD unapred znalo za scenario dešavanja u Račku, koji je iskorišćen za neosnovani pritisak na SRJ. Voker je optužio "jugoslovenske snage bezbednosti" da su odgovorne za "masakr" 45 civila u Račku. Tražio je hitan dolazak istražitelja Haškog tribunala na Kosmet, "sa vizama i pozivnicama vlasti SRJ, ili bez njih", i to, "ako je moguće", u narednih 24 sata. Voker je tvrdio da je na jednom brdu video tela dvadesetak ubijenih civila, koji su "očigledno ležali na mestu gde su ubijeni".
Krajnje samouvereno, licemerni Voker je rekao: "Niko od ubijenih nije nosio uniformu. Svi su bili u civilnim odelima, izgledali kao skromni meštani okolnih sela. Video sam telo bez glave. Svi su ubijeni iz blizine. Video sam 25 tela koja su bila na neki način povezana međusobno. Verifikatori nisu prisustvovali masakru koji se dogodio juče popodne. Meštani su mi rekli da je MUP uhapsio grupu ljudi iz sela i odveo na brdo".

Šta se stvarno desilo u Račku?

Banda albanskih separatista, koju je predvodio Sadik Mujota, iz sela Malopoljce kod Štimlja, brojala je nekoliko desetina terorista sa područja opština Štimlje, Lipljan i Kačanik, uključujući članove njegove porodice, a bila je smeštena u Račku. U decembru 1998. i početkom 1999. počinili su seriju oružanih napada na policiju, vojsku i civile. U napadima koje su Mujota i članovi njegove uže porodice počinili, do 9. januara, poginuli su pet policajaca i dvojica civila. Oteli su više civila - Albanaca i Roma - na području opštine Uroševac i zapalili kuću Đemalja Batićija u Račku. Na prilazima selu izgradili su bunkere i osmatračnice, i povezali rovovima.
S namerom da uhapse pripadnike te teroristicke bande, pripadnici MUP su, u rano jutro 15. januara 1999, blokirali selo i o svemu obavestili posmatrače OEBS na Kosmetu. Prilikom blokade u selu su bile samo dve albanske porodice, koje su pružale utočište Mujotinoj bandi, i svoj privatni posed pretvorile u bazu terorista. Ostali meštani su pobegli u Štimlje i okolna sela, posle spaljivanja kuće Đemalja Batićija.
Članovi terorističke bande su, iz zaklona na prilazima selu, otvorili vatru iz automatskog oružja, ručnih bacača i minobacača. Odbijajući napad policija je razbila Mujotinu bandu i ubila više terorista, od kojih je većina bila u uniformama OVK, a zaplenjena je i veća količina oružja i municije, kao i druge vojne opreme. Ubijen je i Sadik Mujota. Oružani sukob je trajao do 14 sati, kad su se teroristi povukli na visove oko Račka.
Akciju policije protiv terorista sve vreme su posmatrale dve ekipe verifikatora OEBS i više stranih novinara i snimatelja. Odmah posle policijske akcije, na lice mesta je došao tim istražitelja, na čelu sa sudijom Okružnog suda u Prištini Danicom Marinković, ali nisu mogli da obave uviđaj, jer su teroristi sa okolnih visova neprekidno otvarali vatru. Sutradan su se teroristi vratili u Račak, pa je uviđaj obavljen tek 18. januara.
General Voker je u Račku istovremeno bio sudija, porotnik, izvršitelj. Optuživao je pre nego što su se znale činjenice. Scenario je bio unapred isplaniran. Tako je garantovao da će vašingtonska verzija o tome što se dogodilo biti - zvanična verzija. Jugoslovenske vlasti su naredile da se, zbog toga, Voker protera. Manipulišući leševima u Račku, a na osnovu izveštaja generala Vokera, SAD su počele vojne pritiske protiv SRJ, da bi, 24. marta, NATO počeo vojnu agresiju na našu zemlju, koja je trajala 78 dana i noći.
Pripadnici misije OEBS za verifikaciju na Kosmetu, napustili su SRJ 19. marta, po nalogu NATO. Njihov štab, smešten u Skoplju, odmah je počeo da prima agenturne izveštaje od svojih "očiju i ušiju" sa Kosmeta. Vođa jedne špijunske grupe - koju je sačinjavalo pet Albanaca iz Prištine, koji su bili opremljeni satelitskim telefonima - tri puta dnevno, počevši od 20. marta, izveštavao je američkog pukovnika Lensa Džonstona, inače pripadnika misije OEBS, o kretanju vojske i policije u Prištini, i o ostalim događanjima.
Kontraobaveštajna služba VJ je, tri dana posle agresije NATO, uhapsila glavnog - Bekima Kastratija. Njegov nalogodavac "Alfa", odnosno Lens Džonston, smešten u skopskom hotelu "Interkontinental", unezverio se tog dana kada u 22 sata nije primio izveštaj od "NEGRO", odnosno Bekima Kastratija. Napetost je dostigla kulminaciju oko ponoći, jer se Lensu nisu javili ni ostali članovi špijunske grupe - "BRAVO-1" (Fatmir Musliju), "BRAVO-2" (Kastriot Keljmendi) i "ČARLI-1" (Agim Musliju).
Vilijam Voker je diplomatsku karijeru počeo u Peruu 1961. godine. Bio je ambasador SAD u Salvadoru od 1989. do 1992. godine, a službovao je u Hondurasu, Nikaragvi, Boliviji, Brazilu i Stejt departmentu, u odeljenju za Avganistan, u vreme Ronalda Regana. Vodio je, 80-tih godina, prljavi rat protiv Salvadora i Nikaragve.
Od 1985. bio je pomoćnik američkog državnog sekretara za centralnu Ameriku, a između 1994. i 1997. potpredsednik Univerziteta za nacionalnu bezbednost u Vašingtonu.
Amerikanci ne kriju da je Voker, u stvari, agent CIA za tajne operacije. On je, priznaje, 1996. godine organizovao ceremoniju za oko 5.000 američkih vojnika koji su tajno "boravili" u Salvadoru.
Na prostorima bivše SFRJ Voker je prvi put radio kao specijalni predstavnik generalnog sekretara UN, i kao šef prelazne administracije UN u istočnoj Slavoniji, od avgusta 1997. godine. Organizovao je obuku vojno-obaveštajnih struktura Hrvatske uoči "Oluje", a kasnije je radio na obuci armije Federacije BiH, kao i vojno-obaveštajnih kadrova u Makedoniji i Albaniji.
 Džordž Soroš na Balkanu: Kosovski kolosek , 2004.
Soroš je, naime, odlučio da iskoristi priliku, budući da je već bio u regionu na skupu Svetskog ekonomskog foruma u Atini, da poseti Skoplje, Prištinu i Beograd. Svetski ekonomski forum, na kome su pored čelnika svetskih korporacija učestvovali i mnogi predstavnici vlasti i biznismeni iz regiona, bio je svojevrsno zagrevanje pred veliki samit u Solunu 21. juna, od koga države takozvanog Zapadnog Balkana očekuju mnogo. Soroš je pokušao da apeluje na Forumu da Evropska Unija preuzme vođstvo u regionu i osmisli kreativnije načine da zemlje Zapadnog Balkana čvršće privuče k sebi i osigura trajnu stabilnost. "EU je u prošlosti reagovala na negativna dešavanja; sada ona mora da osmisli pozitivnu viziju", stav je Džordža Soroša.
Međutim, njegov apel i ideje o tome kako EU može da pomogne Balkanu u trenutku kada su balkanski problemi zasenjeni iračkom krizom, prigušeni su već u samom startu. Naime, njegova razmišljanja o Kosovu odjeknula su u regionu mnogo glasnije, čime je Soroš, čini se, opravdao epitet "kontroverzni", koji ga kao istrošeni kliše prati prilikom svih javnih nastupa, kod kuće ili u inostranstvu. Za američku administraciju je rekao da je u rukama "onih koji veruju u nadmoć" i da ozbiljno ugrožava ideju otvorenog društva. "Oni veruju u nadmoć, a ne u zakone. I smatraju da im ta nadmoć daje za pravo da nameću zakone."
Njegov Quantum Endowment Fund, investicioni fond, ima veći budžet od mnogih zemalja, uključujući i našu, tako da je o Sorošu teško govoriti kao o običnom biznismenu.
Njegov stav o Kosovu, : "EU treba da počne proces kojim bi se rešio status Kosova. Ovaj proces treba da bude okončan priznavanjem kosovske nezavisnosti pošto prethodno budu uspostavljene čelične garancije za srpsku i druge manjine. UN treba da prenesu vlast na građane Kosova s jasnim ciljem pripremanja Kosova za nezavisnost. Srbija, za uzvrat, treba da bude stavljena na brzi kolosek puta za Evropu."
Soroš je u Beogradu objasnio da se ne zalaže da Kosovo momentalno dobije nezavisnost, već da EU prestane da ignoriše ovo nerešeno pitanje i da se više angažuje na rešavanju konačnog statusa Kosova, koje bi, po njegovom mišljenju, trebalo da bude nezavisno.
Soroš je Beogradu preneo svoje utiske da "situacija na Kosovu nije tako rđava kako se čini iz Beograda", ali je i dodao: "Moj predlog o budućnosti Kosova nije uperen protiv Srbije, već govori o mogućem bržem putu njenog priključenja EU-u. A trenutak je odličan: Verujem, istovremeno, da ne postoji mogućnost da Kosovo ostane deo Srbije. Ali, budimo realni, nakon svega što se dogodilo na Kosovu, ono ne može ostati u Srbiji…" Soroš je dodao da su glavni preduslovi za nezavisnost Kosova "čelične garancije manjinama i sposobnost Kosova da upravlja sopstvenim društvom", što je u skladu s proklamovanom politikom specijalnog predstavnika generalnog sekretara UN-a Mihaela Štajnera o "standardima pre statusa".
Ovim rečima Soroš je samo glasno i jasno rekao ono što mnogi zvaničnici u Briselu i prestonicama uticajnih članica EU-a misle, ali za sada to neće da priznaju.
Soroša je u Beogradu primila i Nataša Mićić, vršilac dužnosti predsednika Srbije, koja mu se zahvalila na pomoći i podršci koju je njegova fondacija pružila našem društvu u demokratizaciji.
Šta je onda ostalo u senci od drugih ideja koje je Soroš ponudio Balkanu, ali i Briselu?
Najpre, ponudio je optimističnu viziju priključenja zemalja Zapadnog Balkana EU-u po kojoj bi Hrvatska mogla da uđe u Uniju već 2007, Srbija i Crna Gora, Makedonija i Albanija 2010, dok bi Bosna i Hercegovina i Kosovo mogli da se nadaju članstvu 2015. Soroš je upozorio EU da je veoma važno da iskoristi samit u Solunu da zemljama Balkana dâ jasan putokaz u pravcu Evrope. "U suprotnom će zemlje regiona izgubiti motivaciju da istraju na putu mukotrpnih, ali obaveznih reformi." Soroš se takođe založio i za reformu Ustava "dejtonske BiH" kako bi zemlja bila efikasnija.
Soroš s dobrim razlozima vidi samit u Solunu kao najvažniju, ako ne i poslednju šansu za Balkan, jer će se on odigrati na razmeđu grčkog i italijanskog predsedavanja EU-om, zemljama koje se smatraju najvećim prijateljima regiona. Takođe, Soroš je upozorio da u trenutku kada se finansijska pomoć EU-a smanjuje, Unija ima još veću odgovornost da hrabrijim i kreativnijim aranžmanima čvršće veže Balkan uz sebe: "Novi fondovi su neizvesni, što može izazvati teške ekonomske krize u Bosni i na Kosovu", upozorava Soroš. Kao deo putokaza, EU mora da ponudi nove oblike pomoći." Soros pre svega misli na neutrošena sredstva iz fondova namenjenih zemljama koje će se EU-u priključiti sledeće godine. Ova suma nije velika, ali ima ozbiljnu političku težinu, i za nju će se lavovski boriti i čelnici regiona na samitu u Solunu. Ukoliko ih EU i odobri, biće to pravi signal zemljama Balkana, snažniji od svih reči, da ih EU tretira kao kandidate, bez obzira na to da li su ozvaničili svoju kandidaturu ili nisu. Dakle, kada je o tome reč, Soroš i njegovi sagovornici u Beogradu nemaju nikakvih nesuglasica.
Džordž Soroš (ili Šoroš Đerđ) rođen je 1930. u Budimpešti, u porodici mađarskih Jevreja. U Englesku je emigrirao 1947, gde je završio prestižni fakultet London School of Economics. Tamo se upoznaje s radovima filozofa Karla Popera koji će ga inspirisati da postane najodaniji pristalica principa otvorenog društva. U godini kada SSSR vojno interveniše u njegovoj rodnoj Mađarskoj, Soroš se iz Engleske seli u SAD, gde je počeo da stiče veliki imetak transakcijama na tržištu novca. "Postao sam poznat kao uspešan menadžer, a kasnije kao filantrop", kaže o sebi u knjizi Kriza globalnog kapitalizma. "Ponekad sam se osećao kao džinovski probavni trakt koji na jednom kraju uvlači novac a na drugom ga istiskuje, mada je na oba kraja zapravo stajala ogromna količina razmišljanja."
Fond za otvoreno društvo Soroš je osnovao 1979. i ogranci njegove fondacije postoje širom sveta, mada je najveću pažnju poklanjao razvoju demokratije u zemljama bivšeg SSSR i ostalim zemljama realsocijalizma.
Soroš je izjavio da je najveći deo posla u tom delu sveta obavljen i da će ogroman deo sredstava Fonda preusmeriti na širenje ideja otvorenog društva u drugim regionima, poput Iraka i Avganistana. Ipak, želi da iza sebe ostavi mrežu fondacija koje će promovisati ideje i principe otvorenog društva. Osnivač je i finansijer Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, koji talentovanim studentima iz cele bivše Istočne Evrope daje stipendije za postdiplomske studije.



 Politički esej "Između sile i prava - Kosovski zapisi" - Vojislav Koštunica, Beograd, 2000.
Odlomak iz knjige u vezi Rambujea:
Ipak je neophodno razgovarati. Razloge za razgovore treba tražiti i u pravnoj poziciji srpske strane koja je mnogo povoljnija od njene političke pozicije. (KOMENTAR: Kao što se vidi i tada se zalagao za pregovore sa komunistima, optužujući ubijenog Miloševića povodom Rambujea, kroz rečenicu : “Razloge za razgovore treba tražiti i u pravnoj poziciji srpske strane koja je mnogo povoljnija od njene političke pozicije”, a što danas potvrđuje kroz “pregovore” sa teroristima i istovremeno ishitren i spolja nametnut “demonkratski” Ustav, kako bi krivicu /kao i njegovi nalogodovaci koji su ga pučem 05.10.2000. stavili za svoju marionetu/, svalio na ubijenog Miloševića i licemerno skinuo odgovrnost povodom toga i posledica “demonkratije”)

 Knjiga «Ubiti naciju – Napad na Jugoslaviju» Majkl Pareti, Beograd 2002.
Str. 30:
Činjenica da je Vasington svesno nameravao da potkopa socijalističku vladu Jugoslavije na ovaj ili onaj način nije samo stvar spekulacija, već javni podatak. Još 1984. godine, Reganova administracija je donela odluku o Direktivi 133 Nacionalne bezbednosti SAD «Politika SAD prema Jugoslaviji», koja je nosila oznaku « tajna, osetljivo». Cenzurisana verzija ovog dokumenta objavljena je tek godinama kasnije. Pomenuta direktiva brižljivo je sledila ciljeve koji su već bii zacrtani u ranijoj direktivi o Istočnoj Evropi, onoj koja je pozivala na «tihu revoluciju» koja bi zbacila komunstičke vlade, a istovremeno «reintegrisala zemlje Istocne Evrope u orbiti svetskog (kapitalističkog) tržišta.
Str. 31:
«Ekonomske reforme» usvojene u Jugoslaviji pod pritiskom MMF-a i ostalih stranih kreditora zahtevala su da se sva društvena preduzeća i proizvodne jedinice kojima su rukovodili radnici transformisu u privatna kapitalistička preduzeća. (KOMENTAR: Ante Marković kao CIA eksponent je proglašenjem „konvertibilnosti“ dinara u Srbiju ugurao bezvredne dinare dok su Slovenija i Hrvatska tim dinarima otkupljivale od Centralne banke devize uoči raspada bivše SFRJ, kao vid ekonomskog podrivanja Srbije. Tim ubačenim bezvrednim ubačenim dinarima je potpom Dafina Milanović preko Rotšilda ojadila Srbiju. Prema tome, nije suština u privatizaciji društvenih firmi, već pljačka kroz nasilnu otimačinu Kosova i Metohije i ostalog nacionalnog bogatstva Srbije i pljačka društvenih firmi, kao i ekonomsko podčinjavanje kroz novo zaduživanje kod IMF i WB i ostalih međunarodnih finansijskih institucija, kojima upravlja „svetska vlada u senci“)
Vašington je zapretio da će obustaviti pomoć Jugoslaviji ukoliko ona ne raspiše izbore 1990. godine, precizirajuci da ovi izbori treba da budu održani samo u nekim republikama, a ne na saveznom nivou. (KOMENTAR: Ovo je dokaz da im je bio preko razbijanja bivše SFRJ u stvari glavni cilj uništenje Srbije a potom i Rusije, nakon pada Berlinskog zida) Lideri SAD – koristeći Nacionalnu donaciju za demokratiju, raznorazne fondove CIA i ostale agencije – usmerili su novac za kampanju i savete ka konzervativnim separatističkim političkim grupama, koje su opisane u američkim medijima kao «pro-zapadne» i kao «demokratska opozicija».(KOMENTAR: To nije bila „demokratska opozicija“, već kamuflirani fašisti pod plaštom komunista, a što su i danas. Ovo je dokaz je je još pre divljačkog bombardovanja Srbije, ona unapred optužena i osuđena na smrt, i da je to uvod u uništenje Rusije)
Ostali potezi SAD, usmereni na rasparčavanje Jugoslavije, usledili su kada je Bušova administracija izvršila pritisak na Kongres da donese Zakon o obezbeđenju sredstava za spoljne operacije 1991. godine. Ovaj Zakon pružao je pomoć isključivo izdvojenim republikama, nikako jugoslovenskoj vladi, još više slabeći odnose na saveznom nivou.
Takođe 1991. EZ je, uz učešće SAD, organizovala konferenciju o Jugoslaviji, koja je zagovarala «suverene i nezavisne republike» (KOMENTAR: Reč je konferenciji na kojoj je donet Karingtonov plan, kojom se podržavan raspad SFRJ, i koja je bila uvod u ono što se desilo kasnije na prostorima bivše SFRJ, a sa ciljem da se uništi Srbija i kazni za 1918. i 1945.).
Str. 34:
Kadrovi CIA i penzionisani vojni oficiri, pod ugovorom sa Pentagonom, obučavali su i vodili muslimanske vojne jedinice. Javni su podaci da je CIA stimulisala (KOMENTAR: i simulirala i medijski usmeravala) bosanski konflikt, s obzirom na ove naslove: mančesterski Guardian, 17. novembar 1994.: «Agenti CIA obučavaju bosansku vojsku», londonski Observer,20. novembar 1194.:»Kako CIA pomaže Bosni da odgovori».
Čarls Bojd, bivši zamenik komandanta Američko-evropske komande dao je komentar: »Ukratko, Srbi nisu pokušavali da okupiraju nove teritorije, već samo da zadrže ono sto je već bilo njihovo». Bojd je takođe kritikovao američku politiku prikrivenog odobravanja muslimanskih ofanziva. (KOMENTAR: Amerika je podržala muslimansku i ustašku ofanzivu u Bosni, da bi pridobila podršku arapskog sveta zbog nafte, a povodom bombardovanja Iraka od strane Buša Seniora. Danas isto čini podrškom Šiptarima u nasilnom otcepljenju Kosova i Metohije - i kao demokrate i kao republikanci, da bi pridobila podršku arapskog sveta zbog nafte, a povodom bombardovanja Iraka od strane Buša Juniora, ucenom Srbije nelegalnom Haškom tribunalu i uslovljavanjima u vezi pridruživanja EU)
Str. 95:
Jugosloveni su dali niz predloga o kojima, uglavnom, zapadni mediji nisu izvestavali. Ti predlozi su uključivali:
- dogovor o zaustavljanju neprijateljstva na KiM i iznalaženje «mirovnog rešenja kroz dijalog»;
- garantovanje ljudskih prava za sve građane i unapređenje kulturnog i jezičkog identiteta u svim nacionalnim zajednicama;
- lakši povratak raseljenih lica u svoje domove;
- najšire moguće medijske slobode;
- ustavotvornu skupštinu izabranu po proporcionalnom sistemu, uz dodatne mesta za razne nacionalne zajednice. Skupština bi bila nadležna za budžet i preze, kao i propise koji regulišu obrazovanje, zaštitu životne sredine, zdravstvo, urbanizam, poljoprivredu, izbore, pitanje vlašnistva i imovine kao i ekonomski, naučni, tehnološki i društveni razvoj.
Predlozi Beograda, kao osnova za pregovore, nisu uzeti u obzir. Umesto njih, Stejt department je predstavio dokument od 90 stranica, «Mirovni sporazum iz Rambujea».
Str. 96:
Trepča, kompleks rudnika na KiM, koji je New Jork Times opisan kao «ratni pobednički pehar...najvrednija imovina Balkana, ... vredna najmanje 5 milijardi $ u zalihama uglja, olova, cinka, kadmijuma, zlata i srebra». (KOMENTAR: Trepča je dokaz zašto Iluminati /vladari „iz senke“ manipulacijama žele da unište antičke SRBE: da OTMNU TREPČINO ZLATO i preko kontrole KiM da kontrolišu ceo svet)
Str. 97:
Da bi bila sigurna da se rat ne može izbeći, delegacija SAD dodala je dokumentu i vojni protokol, po kome se cela Jugoslavija podleže principu eksteritorijalnosti.
Str.98:
Srbima je rečeno: «Ako se predate, bićete okupirani, a ako se ne predate bićete uništeni». Rambuje je, u stvari bio klopka. (KOMENTAR: i bez zlikovačkog i satanističkog bombardovanja 1999. godine, oni bi Srbiju uništili, jer politiku uništavanja Srbije nastavljaju i nakon 05.10.2000. godine, glumeći „prijatelje“ Srba da bi ih prevarili. Očiti dokaz njihovog„prijateljstva“ je situacija u Iraku, nakon ustoličenja njihovih „demokratskih“ marioneta. Deviza kojom vladaju glasi: ZAVADI PA VLADAJ. Tako čine i u Srbiji, konfrontiranjem političih partija da bi je na taj način potčinili i uništili i nasilno oteli Kosovo i Metohiju, vodeći se idejom Zbignjeva Bžežinskog, koju je izneo u knjizi „Velika šahovska tabla“: Ko vlada istočnom Evropom, taj komanduje središnjom zemljom; Ko vlada središnjom zemljom, taj komanduje svetskim ostrvom; Ko vlada svetskim ostrvom, taj komanduje svetom)

 „IGRA SENKI“ – Tim Marshal, Beograd, 2002.
Str. 30:
U avgustu 1995. godine su Hrvatska vojska i rezervisti izveli munjevitu ofanzivu, nazvanu „Oluja“, protiv Srba u Krajini. Aktere te operacije delimično su obučavale, naoružavale i finansirale SAD. U ubilačkom pohodu počistili su sve pred sobom, paleći, pucajući i pljačkajući. Dvesta hiljada Srba bilo je „počišćeno“ s područja na kojem su njihove porodice živele 400 godina. Oni su preko Bosne pobegli u Srbiju. Jedan od aktera „Oluje“ bio je Agim Čeku. Njegovo ime je ponovo islivalo 1998., kada je postao načelnik generalštaba UČK (OVK).
Amerikanci su tajno doturali oružje Bošnjacima u Tuzli koristeći opremu NATO.
Str. 37:
I Ministarstvo odbrane i Forin ofis imali su planove za eventualni rat protiv Jugoslavije.
Str. 38:
Jedan oficir MI-6, koji je tada bio na dužnosti u regionu, kaže:“Iskoristili smo priliku da jedan tim momaka iz SAS ubacimo u misiju KVM (KOMENTAR: Kosovska verifikaciona misija OEBS na čelu sa Vilijamom Vokerom, iza kojeg je stajao Ričard Holbruk i Madlin Olbrajt). Tačno je, radili su kao posmatrači i Britanci su se zaista trudili da se sporazum i primirje održe, ali su radili i druge stvari“.
On kaže da je u sastavu KVM znanično bila i grupica nenaoružanih vojnih lica, predvođena general-majorom Džonom Drevjenkijevičem: „Međutim, Britanci su nezvanično ubacili ne samo SAS, već i Četrnaestu obaveštajnu i Kraljevske signaliste. Svi su išli sa diplomatskim pasošima“.
„Četrnaesta obaveštajna“ je elitna vojna jedinica koja zajedno sa SAS obavlja takozvano „dubinsko nadgledanje“.
Str. 46:
Amerikanci su prednjačili. Na Kosovu je već bila u toku ogromna operacija CIA. Ranije te godine, predsednik Milošević dozvolio je organizaciji po imenu Kosovska diplomatska posmatračka misija (KDOM) da nadgleda situaciju.
Misijom je zvanično rukovodila OEBS (Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju). Nezvanično je upravljala CIA. U njemu je je uglavnom bilo angažovano osoblje Dinkorp.
Dinkorp. je američka kompanija sa sedištem u Virdžiniji, blizu Vašingtona. Mnogi od onih koji za nju rade su nekadašnji članovi elitnih vojnih jedinica SAD ili CIA. Oni su uglavnom vezani za Stejt Department.
Str. 47:
KDOM nisu činili samo bivši specijalni operativci i vojni atašei. Jedan analitičar odbrane veruje da su „Amerikanci upleli čak i višeg atašea Odbrane iz Pentagonove odbrambene obaveštajne službe. Organizacija je vrvela od njih.“
Kada je u oktobru osnovana Kosovska verifikaciona misija (KVM), mnoge zemlje jednostavno su premestile svoje diplomate iz KDOM u KVM da bi ubrzale proces angažovanja 2000 posmatrača, koliko je zahtevao Holbrukov sporazum. SAD su to odbile. One su zadržale svoje ljude u KDOM, što je značilo da je KDOM postao pretežno američka organizacija. Onda je američki državni sekretar Madlin Olbrajt otišla korak dalje. Ona je insistirsla da i na čelu KVM bude Amerikanac. Čovek koga je izabrala imao je zanimljivu radnu biografiju.
Vilijam Voker je bio američki ambasador u Salvadoru krajem 1980-tih. Voker je kasnije uhvaćen u skadalu Iran/Kontra.
Str. 48:
U proleće sledeće godine, kad je postalo jasno da će NATO bombardovati, KDOM i KVM morali su brzo da evakuišu svoje osoblje sa Kosova. Amerikanci su svoju opremu predali OVK (UČK). Satelitski telefonski sistemi za globalno pozicioniranje bili su korisni kad su avioni stupili u akciju.
Ni Francuzi nisu gubili vreme. Čim su saznali za stvaranje KVM, poverili su zadatak jednoj jedinici Specijalnih snaga, poslala ih avionom u Makedoniju i odatle odvezla na Ksovo, u pratnji agenata DGSE, što je otprilike francuska verzija MI-6.
Str. 49:
Olbrajtova nije bila naročito uspešna ni na čelu Stejt departmenta ni kao američki ambasador pri UN. Ona je stajala iza veličanstvene deklaracije UN o „zaštićenim zonama“ za bosanske Muslimane.
Str. 50:
Nakon debakla u Bosni, Olbrajtova se opredelila za „pretnju silom“ kao prioritetnu politiku u Jugoslaviji. Zabeležene su njene reči da je Kosovo prilika za ispravljanje istorijskih nepravdi. (KOMENTAR: Ovo samo umobolna osoba može da izgovori i da se ludačkom snagom „milosrdnim“ bombardovanjem obruši na Srbiju)
Olbrajtova je želela akciju. Htela je da utiče na javno mnjene i da uradi ono što želi kad nastupi čas odluke. Upalilo joj je, (KOMENTAR: Nju treba poslati na psihijatrijsko lečenje pod strogim nadzorom, kao težak patološki slučaj, opasan za čovečanstvo), i u oktobru je NATO bio spreman da bombarduje ukoliko se ne nađe kompromis. Holbruk ga je našao i bombarovanje je predodređeno (KOMENTAR: Ovo dokazuje da nekoliko meseci kasnije izrežiran Račak proizvod Holbrukove kuhinje, kojim je „milosrdno“ bombardovanje daleko pre predodređeno i režirano)
Ali u tom času politika Olbrajtove uveliko je stvarala činjenice na terenu. CIA je obučavala, a delimično i opremala borce OVK (UČK). To se događalo u vreme kada su drugi departmani američke administracije i Evropljani još pokušavali da održe mirovni sporazum. (KOMENTAR: Ovo je dokaz da je Olbrajtova važan pion „vladara iz senke“ i da je imala njihovu podršku u satanističkom bombardovanju Srbije, ne zato da se svrgne Milošević, kako su manipulisali javnim mnjenjem, već da koristeći Šiptare kao topovsko meso trajno stacioniraju na KiM, i preko njega kao važne geostrateške tačke Jugoistočne Evrope uspostave kontrolu nad Evroazijom a preko toga i čitavim čovečanstvom)
Str. 53:
Pripadnike OVK (UČK) obučavali su Amerikanci, koji su ih delimično i opremali i bezmalo im izručivali teritorije. OVK je sedeo u rovovima iz kojih su se Srbi povukli pod pretnjom. U drugoj polovini decembra, iz tog položaja OVK je obznanio da će započeti ofanzivu u proleće 1999. godine. (KOMENTAR: Ovo je dokaz o koordinisanosti u pripremema i realizaciji operacije „Račak“, kao uvertire za „milosrdno“ bombardovanje kao glavnog cilja kako bi se NATO trupe trajno stacionirale na KiM uz pomoć Šiptara kao topovskog mesa.)
Str. 67:
Nacrt Sporazuma iz Rambujea:
U dodatku (B), paragraf 7, kaže se: „Osoblje NATO će uživati imunitet u pogledu bilo kog hapšenja, istrage, pritvora od strane organa SRJ“. Drugim rečima, Jugoslavija više neće imati potpunu zakonsku kontrolu nad Jugoslavijom.
U paragrafu 8 kaže se da će osoblje NATO „uživati... slobodan i neometan prolaz i nesmatan pristup širom SRJ“. Ta klauzula dopustila bi NATO da rasporedi trupe i tenkove gde god nađe za shodno u Jugoslaviji, npr. u Beogradu.
U paragrafu 11 kaže se da će NATO „biti dato puno pravo na korišćewe aerodroma, puteva, železnica i luka bez naplate troškova“.
U paragrafu 15 NATO se daju „pravo na korišćenje celokupnog elekreomagnetnog sprektra“, što znači da bi NATO mogao da zapleni jugoslovenske TV i radio stanice, kao i telefonski sistem.
Pored vojnih odredbi, upečatljiva je i ekonomska klauzula. U članu 2, paragraf 1, kaže se da su strane saglasne „da preraspodele vlasništvo i sredstva... u sledećim oblasima: imovinu u državnom vlasništvu (uključujući obrazovne institucije, bolnice, prirodne resurse i proizvodne kapacitete“. to znači da bi se od Jugoslavije moglo tražiti da preda svoje najvrednije prirodne resurse – minerale vredne više milijardi US$ u rudnicima severnog Kosova.
Str. 68:
Den Ger, zamenik direktora za vojne studije u konzervativnom Centru za strateške i mešunarodne studije u SAD, smatra da je „Olbrajtova u osnovi pokušavala da nađe povod za bombardovanje“. To isto mišljenje deli Robert Hajden, direktor Centra za ruske i istočnoevropske studije na Pitsburškom univerzitetu.
Str. 166
Britanci koji suradili na Miloševićevom psihološkom profilu, dobili su na uvid američku verziju tog profila. Obe zemlje su zaposlile stručnjake koji su stotine sati posvetili proučavanju njegovih fotografija i drugog filmskog materijala snimanog godinama, ponekad i tajno.
Str. 167
Ispostavilo se da se u stresnim situacijama goji. Tada je takođe više pušio i pio, što je loše uticalo na njegovo zdravstveno stanje, jer je patio od šećerne bolesti.
Profil je imao ograničenu, ali zanimljivu upotrebnu vrednost. U vreme kada je milošević bio pod velikim stresom, Amerikanci su često nastojali da ga još više pritisnu. Upravo je to bio razlog što su ga za vreme rata optužili za ratne zločine i raspisalo nagradu od 5 miliona dolara za njegovu glavu.
Ali, krajem juna 1999 pristup Miloševiću je promenjen. Diplomate i obaveštajne službe počele su više da se bave pronalaženjem nekog iz uskog ili šireg kruga predsednikovih saradnika, ko bi bio sklon da ga izda ili napusti i time doprinese procesu izolacije i njegovom konačnom padu.
Kucali su na poluotvorena vrata. Srpski establišment se pitao kakva će budućnost biti ako on i dalje ostane na vlasti.
Službenik MI6 zadužen za strategiju utvrdio je da je sada bilo lakše razgovarati s ljudima iz režima.
Str. 168
Vrbovanje se odvijalo na tri načina: davanjem pomoći određenim medijima, davanjem podrške određenim opozicionim političarima i traženjem insajdera koji žele da sarađuju.
Od 1997. godine mediji su dobijali najveću pomoć.
Ipak, 1999. godine trebalo je podržati i političke stranke.
Amerikanci i Britanci će biti glavni koordinatori, a EU i Nemačka će se brinuti za finansije.
Po rečima jednog zvaničnika Forin ofisa koji je bio na terenu, svi su počeli da ubeđuju ljude iz režima – za koje se pretpostavljalo da žele da nađu izlaz iz situacije. “Važna je bila poruka. Trebalo ju je stalno ponavljati, a glasila je: “Morate promeniti stranu.”
Nisu svi čekali da ih vrbuju. U jesen 1999. godine jedan jugoslovenski ministar vodio je zanimljiv razgovor s britanskim novinarom dok su pili kafu na terasi njegove kuće u Beogradu.
Str.169
Ministar je rekao da u Vladi ima ljudi koji su svesni da se zemlja suočava s teškoćama i da su možda potrebni neki drugi ljudi koji će graditi bolje odnose sa spoljnim svetom. Složio se da je teško raspravljati o tom problemu, pogotovu što nema zvaničnih diplomatskih kanala. Pitao je novinara da li može da mu preporuči nekog s kim bi mogao da razgovara.
Novinar je dao ministru broj mobilnog telefona britanskog diplomate koji je radio na Kosovu.
Na različitim nivoima unutar režima ljudi su znali da se sve to dešava, neki su znali čak i detalje.
Direktor jedne banke je znao ko je vrbovan i o čemu se razgovara. „London i Vašington su seli i razradili stvar. Vašington je dao najveći deo novca i neke ideje. London se bacio na planiranje i obe strane su se složile da ojačaju opoziciju pomaganjem takvih organizacija kao što su Otpor i B92. Takođe je bilo jasno da Vuk Drašković mora da ima manji udeo u opoziciji“.
Str. 170:
Vreće novca su godinama unošene u zemlju. Hteli su još više da ih napune. Tako je bilo i sa ipsorukama opreme za elektronske medije, kompjutera, pa čak i malih štamparija. Organizovani su seminari u Budimpešti i tajni sastanci u Crnoj Gori, Bugarskoj, Bosni i Austriji.
Str. 173:
Svetski biznismen Džordž Soroš ustanovio je Otvoreno društvo – Sonja Liht je bila načelu beogradske kancelarije. Njen rad na pomoći medijima uključivao je i unošenje opreme za elektronske medije.
Str. 174:
Vuk Drašković je gubio i poslednje ostatke kredibiliteta koje je imao u antimiloševićevskom pokretu. Tako je konačno otvorio put nekome ko će zaista osvojiti predsednički položaj.
Str. 177:
Narednog meseca održan je jedan sastanak grupe srpskih aktivista u hotelu „Mariot“ u Budimpešti koji je organizovao Međunarodni republikanski institut (IRI).
IRI je američka organizacija koju delimično finansira vlada SAD i u kojoj radi izvestan broj bivših vladinih službenika. Oni su uspostavili kontakt sa studenskim pokretom Otpor i platili njihovim predstavnicima put do glavnog grada Mađarske.
Otpor je bio najzanimljivija od svih opozicionih grupa.
Str. 178:
Otporu je bila potrebana pomoć.
Američki vojni ataše u penziji, pukovnik Robert Helvi predsedavao je sastanku Otpora u budimpešti. Pukovnik Helvi je nekada radio u američkoj ambasadi u Rangunu. Njegovo iskustvo je pomoglo Otporašima da shvate kako se mogu srušiti različiti oslonci Miloševićevog režima.
Otporaši su već mnogo toga bili i sami razradili, ali Helvi im je dao dimanziju koja im je nedostajala. On je imao iskustvo, distancu i podršku američkog novca.
Složili su se oko strategije koja je četiri meseca ranije bila zacrtana na sastanku u Forin ofisu u Londonu.
Str. 179:
Otpor je imao neku vrstu vojnog krila, ljude koji su imali pristup oružju i umeli da se bore. Bilo ih je samo 10.
Britanski i američki novac je takođe pristizao, a organizovani su i neki niži nivoi obuke. BBS je omogućavao prenos programa Radija B92 na veću razdaljinu, a nemački Deutsche Welle je pomagao najmanje jednim opozicionim novinama, tako što je plaćao papir i štampu.
Amerika, Britanija i Nemačka potrošile su više od 60 miliona US$ na finansiranje opozicije.
Str. 181:
Izvori iz britanske obaveštajne službe kažu da je Miloševiću prenata najmanje jedna kojom mu se nudilo da se dostojanstveno povuče; izvori iz jugoslovenske obaveštajne službe kažu da su bila dva pokušaja. Jednu ponudu su dali Amerikanci, a drugu su preneli Grci u ime neke treće zemlje.
Jedan je pokušaj učinjen u glavnom gradu Mađarske: «U Budimpešti su višim vladinim funkcionerima Jugoslavije poruku preneli ljudi iz UN, ali to je zapravo bila ponuda Amerikanaca. Ona je glasila: „Recite Slobi da ne brine zbog haške optužnice za ratne zločine. Pobrinućemo se da ga ne uhapse, ali ako ne bude sarađivao, nastavićemo pritisak. Sve što treba da uradi jeste da raspiše izbore i zatim se dostojanstveno povuče“.»
Miloševiću je rečeno da on sâm neće biti gonjen. Milošević je ignorisao ponudu.
Jedan od Miloševićevih saradnika zapazio: “Druga poruka je stigla preko Milana Milutinovića, koji je bio predsednik Srbije i visoki funkcioner SPS.
“Milutinović je bio veza sa Grcima, ali to nije uspelo, ali to nije uspelo, jer Milošević nije hteo ni da čuje.”
Savetnik dalje kaže da je milođević odlučno odbio da sarađuje. Psihološki profil koji je napravila CIA predvideo je takvu reakciju – pod pritiskom je bio strahovito tvrdoglav.
Srpski ministar informisanja Aleksandar Vučić: “U SPS i vođstvu svi su znali šta se dešava, ali niko nije hteo ništa da preduzme”.
Str. 182
Ponude su bile pa prošle. Proslava Nove 2000. godine u Srbiji prošla je u tišini. Opozicioni političari su od američkih, britanskih i nemačkih stručnjaka učili tehnike kampanje. Pomogla su im neobjašnjiva ubistva ljudi na istaknutim položajima.
Arkan je ubijen 15.01.2000. godine. Mesec dana kasnije, dok je sedeo u restoranu, ubijen je jugoslovenski ministar odbrane Pavle Bulatović. Zatim je usledilo ubistvo direktora JAT, a onda visokog zvaničnika SPS.
Str. 186:
Bizarni niz političkih ubistava bio je važan argument u ubeđivanju ljudi da su promene neophodne. Ubijani su i ljudi sa Haške liste. Plaćenici koji su dobijali po 50.000 maraka sprovodili su te operacije koje su organizovale snage NATO u Bosni. Što se ubistava tiče, naša vlada je tvrdila da je za njih odgovorna CIA.
Nacionalni demokratski institut ovlastio je jednu američku kompaniju da ispita javno mnenje u Srbiji. Dag Skoun iz agancije za ispitivanje javnog mnenja „Pen Skoun i Berland“ doleteo je u Budimpešti da prenese instrukcije skupu opozicionih političara (KOMENTAR: reč je „Sentandrejskom saboru“ održanom 12-14. novembra 1999. godine), koji su predstavljali veći broj različitih stranaka. On im je rekao da istraživanja govore da će jugoslovenski birači podržati jednog opozicionog kandidata, ukoliko to bude osoba koja ispunjava sledeće uslove.
Str. 187:
On ili ona mora biti nacionalista, imati čistu prošlost; to mora biti neko ko nikada nije imao veze sa režimom ili s parama iz inostranstva i ne sme biti ukaljan sitnim gloženjima između glavnih opozicionih lidera. Ti uslovi su praktično isključivali sve manje ili više poznate ljude iz opozicije. Nekoliko nedelja kasnije skoun se vratio i ovoga puta doneo dokaze da se čovek koji odgovara iznetim kriterijumima, pa će stoga moći smeniti Miloševića sa mesta predsednika – zove Vojislav Koštunica.
Neki od prisutnih članova opozicije nisu bili baš ubeđeni u to. Oni su znali ko je Koštunica, ali su se bojali da niko drugi u zemlji ne zna. Amerikanci su tvrdili da to nije problem i da se može postići da on postane poznat.
Posle tog sastanka u Budimpešti, predstavnici opozicije su se vratili u Srbiju i dugo razmišljali o toj ideji. Većina je već bila došla do zaključka da lider njihovih sopstvenih stranaka nisu u stanju da igraju tu ulogu. Nacionalni demokratski institut sada je jasno saopštio: Koštunica odgovara – on je mogućni predsednik.
Drašković nije više bio u igri i jedini drugi veliki igrač bio je Zoran Đinđić, čelnik DS. Neki jegovi najbliži saradnici su želeli da on bude predsednički kandidat, ali jedan od ljudi koji su bili prisutni kad su Đinđića obavestili o planu da se kandiduje Koštunica, kaže da je on odmah shvatio valjanost te ideje.
«Jedan od njegovih savetnika se razbesneo: „Niko ne zna ko je Koštunica. Zoran je poznat celom narodu, on mora biti kandidat!“ Ali zoran je ćutao, a zatim rekao: „Ne, Koštunica može to da uradi“.»
Skopljen je kompromi između njih dvojice: ako se sve bude odvijalo po planu, Koštunica će biti predsednik SRJ, a Đinđić predsednik Vlade Srbije. Đinđić je znao da ta pozicija može biti moćnija.
Str. 188
Aleksandar Vučić: ”U saveznoj vladi niko više nije čitao Politiku; umesto nje čitali su sr opozicioni listovi Blic i Danas. Svako je pokušao da nađe nekog ko će ha spasti, pa su mnogi uhvatili taj voz”. S prezrenjem govori o onima koji su “kao pacovi napuštali brod koji tone”, ali gnuša se i opozicionih medija: “Imali smo svog čoveka u jednoj medijskoj kući i znali smo da muzu Zapad i uzimaju više nego što im treba.”
Zapadne zemlje nisu smele da dozvole da se zbog sitne korupcije stvari odlažu. Naprotiv, ulagale su još veće napore.
Oprema je i dalje pristizala. Najmanje 20 satelitskih telefona stiglo je različitim putevima, između ostalog i diplomatskim pošiljkama za ambasadu jedne skandinavske zemlje.
Desetine mobilnih telefona, desktop i laptop kompjutera kupljeno je za mlade aktiviste Otpora.
Str. 189
Ljudi oko Miloševića su prestali da mu govore šta se stvarno dešava. Kad je raspisivanje izbora objavljeno, scena za poslednji čin je bila postavljena.
Str. 190
U leto 2000. godine dva jugoslovenska aviona „soko-galeb“ viđena su kako šišteći preleću nebo iznad južne Engleske.
Obojica su bili bivši vazduhoplovni oficiri u jugoslovenskoj vojci, koji su posmatrali kako vazdušne snage NATO uništavaju njihovui zemlju. Sada su bili civili i njihovo učešće u spektaklu trebalo je da pokaže kako Jugosloveni i Britanci nisu neprijatelji. Prisutvo ta dva aviona je iskorišćen i kao način da britanska vlada uspostavi direktan kontakt s predstavnicima vojne obaveštajne službe Jugoslavije.
Str. 191
Ljudi na prilično visokim položajima u režimu su odobrili misiju u Bigin Hilu. „Neko im je dozvolio da odu jer je želeo da se veza uspostavi.“
Britanska ambasada je povodom aeromitinga izdala Srbima najmanje 9 viza, a verovatno i mnogo više. Britanci su želeli da više saznaju o snazi opozicije u redovima vojske. Prisutni oficiri su objasnili da je vojska u Jugoslviji veoma zabrinuta zbog stanja u zemlji i da se brine za njenu budućnost. Nagovestili su da je vojska pre svega odana zemlji, a ne predsedniku. Iz tog susreta nije proisteklo ništa konkretno,ali neposredni kontakt je uspostavljen. Ljudi iz vojne obaveštajne službe vratili su se u Beograd. Dobili su imena ljudi s kojima će ubuduće kontaktirati. Nekoliko dana kasnije pritisak na Miloševića se pojačao.
Str.192
U julu je objavljen datum izbora.
Sve više ljudi iz režima dizalo je ruke od ideje da mogu večno ostari na vlasti i stupalo je u međusobni kontakt. Agent CIA nadzirao je sastanke koji su se održavali u jednoj vili u Crnoj Gori.
Str. 193
Pristizalo je još satelitskih telefona, faksova, kmpjutera, novca i opreme; ta oprema je velikim delom išla preko ambasade jedne skandinavske zemlje.
Beogradski industrijalac tvrdi da su osim opreme, tim putem prolazili i ljudi, koristeći diplomatske pasoše. Bili su pravi ljudi u preuzimanju vlasti. Oni su lobirali u establišmentu, pomagali u uspostavljanju mreže. Ja nisam želeo da učestvujem u državnom prevratu.
Kako su se izbori približavali, tako je “nečinjenje” postojalo sve moćnije oružje. Nije bilo telefonskih poziva kojih je moglo biti, izveštaji obaveštajnih službi nisu slati zvaničnicima na vrhu piramidalne vlasti, već su odlagani u fioke.
Str. 194
U septembru dok se izborna kampanja zahuktavala, predstavnici obaveštajne službe Jugoslovenske vojske ponovo su doši u Britaniju pod izgovorom da žele da prisustvuju aeromitingu u Bigin Hilu.
Ovog puta poruka jugoslovenske strane bila je da vojska neće pucati na narod.
Svetski mediji nisu bili pozvani da prisustvuju događaju i veoma mali broj novinara je uspeo da dobije vizu.
Str. 195
Članovi Savezne izborne komisije, koja je bila pod kontrolom Miloševića, objavili su da je Koštunica osvojio 48,22%, a milošević 40,23% i da će se drugi krug izbora održati 08.10.
Odmah je postalo jasno da je SIK izmislila nov način računanja. Podaci koje je iznela SIK takođe su pokazali da je iznenađujuće veliki broj glasova poticalo od srpskih izbeglica i kosovskih Albanaca s juga Srbije.
Pa se čak složio i da uđe u drugi krug izbora.
Str. 196
Na potezu je bila opozicija. Ljudima sada više nije bitno ni da li on govori istinu.
U TV obraćanju naciji 02.10.2000. godine rekao je: „NATO još uvek napada Jugoslaviju, ali ovoga puta prerušen u opozicione lidere“.... „Poznato vam je da se 10 godina čine napori kako bi se celo Balkansko poluostrvo stavilo pod kontrolu nekih zapadnih sila“....
Str. 197
Spoljni svet je pozvao Miloševića da prihvati poraz, a britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk je podsetio Beograd na „stalno i znatno vojno prisustvo“ Zapada na granicama Jugoslavije. Ta uvijena pretnja nagoveštavala je da NATO neće mirno sedeti ako u Jugoslaviji izbije građanski rat.
Milošević ipak nije hteo da se povuče. Opozicija nije htela da pristane na drugi krug i pripremala je niz demonstracija i pozivala na građansku neposlušnost. Istovremeno je počela da sprovodi plan koji je nedeljama ranije pripremala: to je bio plan za oružanu pobunu u slučaju da Milošević ne popusti.
Str. 198
Opozicija je pozvala narod na masovne demonstracije ispred savezne skupštine koje su zakazane za 05.10.2005. godine. Opozicione vođe koje su organizovale mase imale su plan aktivnosti i znale su da je 5. oktobar njihov dan D.
Za 04. oktobar zakazan je sastanak u bosanskom selu Laktaši, blizu Banjaluke. Do tada je bilo nekoliko takvih sastanaka kojima su prisustvovali službenici MI6 i po 2-3 predstavnika vojne obaveštajne službe Jugoslavije. Uveče 04. kotobra Britanci su kao zaštitu poveli ekipu specijalaca iz SAS.
Str. 199:
Službenik CIA koji je učestvovao u organizaciji sastanka kaže: „Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome što će se dešavati sledećeg dana. Zamislite šta bi bilo da je Milošević saznao za prevrat pre nego što se on desio i da je izveo 2-3 britanska ili američka šijuna pred TV kamere kao dokaz o stranom mešanju.“
Specijalci SAS su sedeli u kamionu i preko skrivenog mikrofona slušali razgovore koji su se vodili u seoskoj kafani. Ovoga puta ljudi iz vojne obaveštajne službe jasno su rekli: čak i ako Milošević pozove vojsku da iziđe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati. Nije bilo garancija za to i još uvek niko nije znao da li će se cela Vrhovna komanda s tim slođiti, ali poruka je preneta opozicionim liderima u Beogradu.
Str. 200:
Posle duge mračne noći Srbija sa probudila. Namera je bila da se u mraku udari tako snažno da iz njega potekne svetlost. Još mnogo pre 4 izjutra upalile su se sijalice u gradovima i selima širom Srbije, a ljudi su tovarili potrebne stvari. Uz uzvike: „Vidimo se kod Skupštine!“ kretali su i ulivali se sa sporednih drumova na 5 glavnih puteva, u reku odlučnosti koja je tekla ka Beogradu.
Str. 201:
Gradonačelnik Čačka Velimir Ilić predvodio je dvadesetak hiljada ljudi. Među njima su bili vozači kamiona i radnici iz centralnog dela Srbije. Kolona iz Čačka, dugačka više od 20 km...
U Beogradu su vođe prevrata nervozno čekale da se pojave prva kola, autobusi i kamioni koji su se sada spuštali ka gradu. Imali su štab u jednoj fabrici na obodu grada, na čijem je čelu bio Nebojša Čović.
Str. 202:
Deo plana je bio da Čačani osvoje Saveznu skupštinu, a da Nišlije preuzmu obližnju zgradu RTS.
Str. 207:
Ju-info kanal je 24 časa emitovao vesti i bio pod kontrolom saveznog ministra informisanja Gorana Matića. Taj kanal se 26.09.2000. od glasnogovornika režima preovratio u nepristrasni izvor informacija.
Str. 208:
Neutralnost je bila sve što je vođama prevrata bilo potrebno.
Jedina svetska TV koja je 05.10.2000. godine mogla uživo da prenosi snimke iz Beograda bio je CNN. Kako se desilo da CNN bude jedina TV koja je dobila vizu i dozvolu za satelitsku vezu – ostaje tajna. Goran Matić nije dozvolio Sky i BBC da uđu u zemlju. Ali, ubrzo posle kratke posete jednog direktora CNN koji je u Beogradu razgovarao o dinansijskim pitanjima i prodaji opreme, ministar je CNN dao dozvolu da izveštavaju.
Str. 211
Preuzimanje kontrole nad finansijskim sektorom bilo je relativno lakše. Ljudi zaduženi za Centralnu banku još 1998. godine započeli su saradnju s opozicionom grupom G17.
Str. 213:
Prizor je bio stravičan. Hodnici su bili crni od dima. Zidovi su bili prekriveni grafitima, sve kancelarije na prvom spratu bile su rasturene. Skupštinska dokumenta bila su razbacana po pepelu spaljenih prostorija. Polomljen nameštaj ležao je na podu. Redovi sedišta bili su prevrnuti, stolovi razlupani u paramparčad, slike upropašćene. Ono što je nekada građeno srušeno je. Tu je bio kraj priče i kraj sna koji se zvao Jugoslavija.
Str. 214:
U noći 31. marta 2001. za Miloševićem su se zatvorila vrata. Srpska vlada na čijem je čelu sada bio Zoran Đinđić konačno se osmelila da uhapsi Miloševića. Ministri su imali na umu rok koji su im dali Amerikanci. „Ako do 31. marta ne budete dokazali da sarađujete sa Haškim tribunalom, suspendovaćemo 50 miliona dolara pomoći“. Milošević je odbio da se sam preda. Nešto pre ponoći oklopni transporteti tutnje ka kompleksu Belog dvora. Specijalci su počeli da se penju uza zid, ne dirajući glavni ulaz.
Str. 215:
Nekoliko sati kasnije, posle isrpljujućih pregovora punih emocija, bivši predsednik je ušao u jedan od pet automobila koji su čekali ispred kuće. U roku od nekoliko minuta Milošević se našao u Centralnom zatvoru. Tri meseca kasnije krišom je izveden iz zemlje. Tog 28. juna kada smo dobili poziv.... U podne telefonirao je izvor vlade u Beogradu: poslednji čin je počeo i Milošević će uskoro biti na putu za Hag.
Str. 216:
Mobilni je zazvonio ... glas kojem sam verovao je rekao: „Odveli su ga. Za nekoliko minuta će biti u Bosni“. Nekoliko policajaca ušlo je u njegovu ćeliju i čuvar mu je rekao da spakuje svoje stvari. „Kuda ću?“ upitao je Milošević. „U Hag“, bio je odgovor. Presvukao je trenerku, pokupio stvari i bio izveden iz zatvora u plavo-belom policijskom kombiju. Očekujući čitav konvoj zvaničnih vozila, mediji su propustili događaj. Na rubu grada Miloševića je čekao helikopter. Predstavnici vlasti potpisali su da je njegov prelazak u nadležnosti Haškog tribunala. Onda se Milošević, pre nego što će se popeti u helikopter, okrenuo ka šačici lokalnih zvaničnika i rekao: „ZBOGOM, BRAĆO SRBI!“
Str. 217:
- Helikopter je brzo prevalio kratku razdaljinu do Tuzle, gde su ga čekali Britanci. Oni su jednim avionom RAF Prebacili Miloševića u Holandiju, i u pola dva noću on je odveden u zatvor i smešten u ćeliju. Bio je to dug dan i dugo putovanje.

 Knjiga „NOĆ PREVARE – DAN IZDAJE“, Milena Arežina, Beograd, 2004.

Ovu knjigu posvećujem istini, kao vrhunskom vrednosnom kriterijumu od koga jedino možemo poći sa osloncem, bez obzira koji put biramo. Istina je uglavnom nepoželjna i neprivlačna, a uvek prognana kad mnogo otkriva. Ovo je istina o 5. oktobru 2000. godine – o izdaji i prevari. Istina o velikoj podvali. Ova istina uvek nekog i vreda.
Nisu me zanimala obrazloženja posledica, već uzroci, koji su leto 2000. pretvorili u zbrčkanu hrpu zamene teza. Stvarni razlozi svrgavanja Miloševića su istovremeno i surovi plodovi 5. oktobra, jer su proizašli iz istog scenarija kome je nezadovoljstvo naroda trebalo kao neophodna kulisa za paljenje nacionalnog parlamenta, ali samo za taj jedan dan, bez namere da se uzrocima nezadovoljstva posle bilo ko bavi.
Taj scenario, znali smo svi mi iz Savezne izborne komisije, ali sam ga samo ja pokušala i obznaniti baš tad i tako je nastalo ovo putešestvije ″sa istinom u naručju", prognano od svih i svakog. Zato sam zapisala ono sto sam tad govorila i tako kako sam se ponašala, ne štedeći sebe ali ni druge.
Ovo je, pre svega, istina o ″progoniteljima istine" iz tog perioda. Oni su istovremeno i akteri koji su unutar sistema marionetski izvršavali ono štoje nalagano van sistema, i u toj neprirodnosti pokidali i ono malo izlizanih niti, za koje smo verovali da su moćne institucije prava. Tuje srž obmane, jer institucije čine Ijudi koji se, rukovođeni inieresima, očas pretvaraju u dželate, koje otnajnljuje trenutna netnoć žrtve, a pogotovo ako je ta žrtva njima nekada bila darodavac. Oni su podmukli sudionici izdaje, pre svega, svoje profesije, a onda i svega drugog, sa svim modalitetima Ijuđske truleii, kojiprate sve istorijske prevrate. Oni su kukavni kepeci koji izdaju onog ko ih je stvorio. Meni je ta večna preobrazba ljudskog zla, i njeno povezivanje, intrigrantno kao fenomen, i univerzalna matrica koja samo menja obličje i nvekpreiivljava. To je siže ove knjige.
Trudila sam se da istinom izmerim i predizborno proklamovani legalizam, a u biti metaforu pravnog nasilja. Ono manifestno stupa na scenu neustavnim i nezakonitim prekrajanjem saveznih izbora, režiranih u najvećoj tajnosti između 6. i 7. 10. 2000. godine, kada se lažiranjem objavljuje Koštuničina pobeda, što je detaljno opisano. Nastavak toga su surovi krizni štabovi kao jedina opipljiva realnost revolucije, a koji su Srbiju gurnuli u stečaj. Pogotovo, istina o prvom kriznom štabu, koji 6. oktobra 2000. po direktnom nalogu vlasti i mafije preuzima Privredni sud u Bcogradu, da bi istipostao pođstrekač i predvodnik legallzaclje svih ostalih kriznih štabova. Toje doveio do opšteg stečaja.
Ova knjiga napisana je u jednom dahu i zauvek bi ostala u mojim rokovnicima, da me na njeno objavljivanje konstantno nije podsticao Aranđel Markićević, poslednja ikona srpskog pravosuđa. Istovremeno i svedok tadašnjih surovih dešavanja. Njemu dugujem sve, osobito život. Smatrao je da u interesu prava i pravde ne smem prećutati najsvirepije iskušenje kroz koje sam prolazila samo zato što sam se i u svom sudu i u Saveznoj izbornoj komisiji, borila za izvršenje pravnosnažne sudske odluke i to paralelno i islovremeno, a što se zamenom teza predstavljalo suprotno. Tako se prati i u knjizi.

MILUTINOVIĆ UCENJUJE I PRETI
25. jul 2000. 18 časova
Halo, Srđan ovde."
- Reci - odgovorih, iznenađena pozivom.
„Otkud ti u SIK-u?" - sasu mi on vrlo nervozno, vičući u slušalicu.
- A zašto mene pitaš, ja o tome ništa ne znam. I zašto vičeš - rekoh.
„Zato što ti to ne smeš biti. Shvataš li, ne smeš. Čuješ li šta ti kažem", siktao je tako nepristojno, da me je samo puka znatiželja sprečavala da mu ne tresnem slušalicu.
Uistinu, otkud ja u toj komisiji.
Ko li me je strpao sa ljudima koji međusobno ne protivreče i predstavljaju jednu logičnu celinu, već viđenu u ranijim komisijama i raznim skupovima tipa ″sedi, slušaj i aplaudiraj". Ja sam godinama izbegavala sve vrste takvih ″tela", sastavljenih navodno od profesionalaca koji nit' romore, nit' govore, već redovno bešumno aminuju. U njihovom društvu je dosadno, ali i opasno, jer se oni vrlo štite od svakog ko bi bar i nesvesno narušio besmisao njihovih impotentnih sastanaka, u kojima je jedina akcija usvajanje dnevnog reda koji je neko drugi napisao, i zaključivanje tih sednica na kojima su glasali za odluku koju je takode doneo onaj ko je takav tim i odredio. Intuitivno sam osećala neprijatnost, ali i nešto više od toga.
Utisak o hermetički zatvorenoj grupi nesposobnih za bilo kakvu otvorenost pokazaće se tačnim. Ne znam zašto, ali asocirali su me na ukiseljeni kupus u poodmaklom proleću, što će se skoro proročki odslikati 7. oktobra 2000. godine, na poslednjem sastanku SIK-a, kada će njihova odluka zasmrdeti upravo kao prosuti kupus, ali je niko neće videti. Asocija me nije prevarila, kao ni moj osećaj neuklapanja od prvog dana. Njihova voštenost je dominirala, a moje reakcije, otvorene kao i moj karakter, bile su prejake za njihovu hermetičnost, Znači samo da sam se iznenadila, ali ni obradovala ni unesrećila izborom za člana ove komisije.
Te večeri kopkao me je zagonetni znalac zakulisnih čarolija, takoreći virutoz, onaj koji je apsolutno znao da su ti izbori farsa za bezuslovni cilj koji se ni po koju cenu ne sme dovesti u pitanje.

Dobro uvežbana kulisa opšteg prestrojavanja

Sklanjanje onog ko nije imao pojma, da je cela scenosrafija, i opšteprihvćeni slogan ″Gotov je" brižljivo pripremana negde drugde, a realizovana prvenstveno od njegovih najbližih velmoža. Njihova finansijska karta tog leta raspomamila se do neslućenih visina. Svi prohtevi najbliže svite mogli su komotno stati u izdvojenih 70 miliona dolara, koliko je koštalo svrgavanje Slobodana Miloševića. Proračun je napravljen kao i scenografija, negde drugde, a cene utvrđene ovde, isplata napolju za najvažnije. Sitni i najsitniji ovde, prema proceni njihovih mentora. Koliko košta izdaja? Mnogo, jer ih je uvek više nego što se u predračunu predvidi.
Svako je imao svoju ulogu, a onaj ko ga je nagovorio na vanredne izbore pre isteka mandata, morao je biti ne samo najbliži, nego i najbliskiji. I tu ključnu ulogu zmije u njedrima odigrao je neko ko je tačka oslonca, okosnica od koje je počela spektakularna predstava, koju smo svi zvali ″Izbori 2000".
Bila je to inače prestupna godina, a u narodu se kaže ″da se tad ni voće ne sadi". Znači, po meni, bar dve ličnosti odigrale su zadati krešendo, koji je morao biti konstantno sinhronizovan.
Prva ličnost je veliki inispirator za referendumsko odmeravanje snaga u godini kad joj vreme nije.
A druga je volšebni sinhronizator i veliki majstor, taj koji će prvi i poslednji aminovati sve, tako što je prethodno sa jednim timom sve osmišljavao, i posle svih provera diktirao uputstva drugom timu, sa šifrom: ″Rekao Sloba". A upravo to ″rekao Sloba" je najjača diskrecija koju nije stneo saznati onaj ko je to navodno rekao. Drugi tim nije smeo imati dodira sa prvim. Izmedu ta dva tima, u jednom prostoru njegove velike slobode i velike transmisije, povlačio je konačne konce, preko ljudi oblikovanih po njegovim merilima za jednokratnu upotrebu. Taj svemoćni sinhronizator bio je apsolutni Milan Milutinović, koji je svoju najavu najvažnijeg u štabu, koji će navodno braniti Slobine boje, na samom startu za javnost predstavio ovako: ″Sve mora proći kroz moju glavu".
Valjda bi svako normalan odmah upitao, kako baš sve, i zašto baš kroz njegovu glavu? Logično bi bilo, da u toj ključnoj utakmici sve mora proći kroz Slobinu glavu. Meni je, recimo, to palo na pamet.
Prelazak iz Milutinovićeve glave i pretakanje u odluke SIK-a, sprovodiće najdirektniji poverenik samog Milutinovića, i istovremeno najvažniji čovek u samoj komisiji, ali to nije bio predsednik iste, već sekretar Milenković što će se tokom izbora jasno iskristalizovati.
Kopkalo me je i pitanje: otkud ja u ovoj komisiji kojom rukovodi Milutinović, kad smo se onako neprijateljski namirisali povodom «ABC produkta».
Iz sleda događaja, vrlo brzo sam zaključila da je on nepogrešivo znao ishod predsedničkih izbora još u momentu zakazivanja istih, i sa posledicom paljenja Skupštine trebalo je da sagori (naravno ne fizički) i izborna komisija. Odlično rešenje, zato su svi članovi, kao i čelnici te komisije, po godinama već bili duboko u penziji, ili vrlo blizu. Ali, ovde ne dajem značaj godinama nego stilu rada koji se u žargonu krsti kao penzionerski. Uistinu, tu komisiju jesu činile persone iz vrha srpskog i jugoslovenskog pravosuda, koje od svih finesa profesionalne kreacije, nažalost, poseduju isključivo dar da tude sažvakano i politički aminovano prezentuju kao svoje profesionalno delo.

SABLASNI KRUG OKO MILOŠEVIĆA
28. jul 2000. godine
U Saveznoj skupštini zakazan je i održan prvi konstitutivni sastanak SIK-a, znači nas koji ćemo činiti stalne članove, a prošireni sastav pridružiće se tek kad se predlože izborne liste. Kao što sam rekla, SIK je bila sastavljena od vrha srpskog i saveznog pravosuđa, samo sam ja bila predsednik jednog prvostepenog suda. Predsednik te komisije bio je Borivoje Vukićević, inače i predsednik Saveznog suda. On je konstitutivnu sednicu započeo uvodnim ceremonijalom, punim izanđale kolokvijalnosti i prevaziđenih fraza, koje su dodatno opterećivale siromaštvo ličnog izražaja. Sve je ličilo na parastos.
Vreme tog prvog dana prekratila sam pisanjem mog utiska o svima njima:.
1. BORIVOJE VUKIĆEVIĆ
2. MILISAV MILENKOVIĆ - sekretar SIK i istovremeno generalni Sekretar Savezne
skupštine.
3. VUKAŠIN JOKANOVIĆ - savezni državni tužilac, u SIK samo član.
4. RAJKO NIŠOVIĆ - sudija Saveznog suda, takode član.
5. PAVLE VUKAŠINOVIĆ - sudija Vrhovnog suda, takođe član.
6. MILENA AREŽINA - tadašnji sudija i Predsednik Privrednog suda u Beogradu, takođe član.
7. MILOVAN ŽIVKOVIĆ - direktor Saveznog zavoda za statistiku, takode član.
8. JELICA BAKOVIĆ - sudija Privrednog suda u Zrenjaninu, takođe član.
9. NIKOLA DINIĆ - sudija Okružnog suda u Nišu, član.
10. MIOMIR PERUNOVIĆ - predsednik Saveznog veća za prekršaje, takode član.
To smo, znači, mi. Svih nas deset, a kasnije će nam se pridružiti još osam članova, i to predstavnika političkih stranaka. Ali, kako se odluke donose većinom glasova svih članova, mi kao stalni, uvek imamo i kvorum za izglasavanje.
Odmah sam uočila feler koji će direktno pomoći satanizaciji, a to je naše neoglašavanje po tako učestalim prozivkama. Ili bolje reći - zavereničko ćutanje. Tražila sam od Vukićevića, da hitno zakaže konferenciju za novinare, na kojoj bi svi bili prisutni, da svi odgovaramo na pitanja, koja su, inače, već duže bila bez odgovora.
Međutim, razgovor sa Vukićevićem bio je nemoguć. Shvatila sam na tom prvom pokušaju, da je on, nažalost, i previše marioneta, previše onemoćao, da jedino može da služi za manipulaciju, i to je s tim ciljem i osmišljeno. Znači, na moje pitanje zašto ne sazove konferenciju za novinare, on mi je doslovce odgovorio, da mu to niko nije rekao. ″A zašto bismo mi bilo šta demantovali, može biti gore, treba raditi i ćutati." Baš sam se upitala šta on to radi, da bi imao pravo i da ćuti.
Pred takvim povlačenjem predsednika komisije na prvom medijskom udaru, koji u biti predstavlja još samo banalnu opasnost, i kad vidite da mu to svi ostali aminuju, tada lako možete s matematičkom tačnošću odrediti kako će se ta komisija ponašati kad sama opasnost nabuja, iz bilo kojih razloga.
Apsolutna atrofija pravničkog nagona vrha SIK, predstavljala je idealan milje da se sav bes svali na samu komisiju, kao telo, a da stvarni nalogodavci i kreatori svih odluka ostanu netaknuti. Ovde je jako važna priprema ″da oni ostanu netaknuti".

AMANDMANI NA USTAV SRJ II DO IX OD 6. 07. 2000.

Savezna skupština, na sednici od 6. jula 2000. usvojila je Amandmane na Ustav SRJ II do IX. Izmenjeno je nekoliko značajnih odredbi u pogledu izbora predsednika Republike i trajanja njegovog mandata.
Amandmanom V izmenjena je ustavna odredba kojom se predsednik Jugoslavije bira u Skupštini, tako što se ovim izmenama bira na neposrednim izborima. Istim amandmanom je određeno, da jedno lice može biti birano za predsednika najviše dva puta. Na ovu izmenu je Slobu trebalo ″upecati", jer je Ustav SRJ predviđao jedan mandat, u kome je on već bio, i još je imao jednu godinu na raspolaganju. Ali, evo, “savetnici” predlažu još jedan mandat kao mamac, ali i zamku da ide na referendum, koju on očigledno ne vidi, jer su ga ubedili da je njegova popularnost ogromna.
Te, ustavno-neustavne promene saveznog Ustava referisao je Vladan Kutlešić, potpredsednik Savezne vlade, koji je sebe u javnosti predstavljao perfekcionistom ustavnog prava i čoveka od osobitog poverenja Slobodana Miloševića. On je svakako bio ključni “savetnik”, koji je Slobu nagovorio da se Ustav u tom delu može tako izmeniti.
Ovde je značajno, da se izmene Ustava SRJ moraju doneti po istoj proceduri kao i sam Ustav. Ta procedura upravo nije ispoštovana u pogledu sastava Veća republika, i to poslanika Crne Gore kao jedne od članica SR Jugoslavije. Znači, u startu je to bila takva pravna anomalija, da su se izbori sami po sebi tu trebali i zaustaviti. Da je SIK bila sastavljena od profesionalaca a ne isprofilisanih poslužitelja, to pitanje bi se pre svih drugih moralo naći na dnevnom redu. Ali, zato je Vukićević i postavljen na čelo, da ne pita ništa.
Taj neustavni scenario bio je ″mrak-plan" njegovih najodanijih saradnika, s ciljem da se obračunaju sa onim ko ih je stvorio. Taj trik najbliže svite je logičan, pošto su od Slobe iscrpeli ono što im nije smeo ni dati. A to je, aristokratski život u zemlji iscrpljujuće bede.
Svita, ali bez izuzetaka, u ″Diposovom" vilama po Dedinju, otkupljenim bagatelno, ukorovljena u najprljavije poslove koji donose ogromnu dobit, već je smatrala Slobu preteškim bremenom, zato što je to podrazumevalo njihovu lojalnost, a oni su ulazeći u mnogostruke, prljave poslove, istu tu lojalnost dugovali i mnogim drugim. Tako, da je za njih bilo najnapornije očuvati utisak da su isključivo lojalni Slobi. Njihov najvažniji posao je bio tranzit lojalnosti, i ništa drugo, a to je podrazumevalo rešenje prethodnog pitanja, tj. sklanjanje prvog darodavca. Naravno, to se moglo vrlo unovčiti, jer Miloševićevo svrgavanje, uz sve interesne grupe, pritiske, tajne službe, i već poslovični animozitet Zapada, ne bi uspelo bez ruke izdajničke. To je jednostavno tako, uprkos činjenici da je njegova popularnost opadala. Ali gledano odvojeno od okruženja, on je i dalje bio najharizmatičniji političar na prostorima ove zemlje. I to bez premca.
Tako se ispostavilo, da je Sloba godinama, svesno i nesvesno, isključivo okupljao svoje buduće dželate, hraneći njihove halapljive apetite za lojalnost, za koju je ovog leta 2000. neko drugi platio više.
Upravo među Slobinim neprijateljima, ova svita se visoko rangirala, jer su je jednostavno mogli kupiti. Znači za izbore, na koje je nagovoren, i to na neustavan način, javno će kobajagi biti žigosani kao njegovi branioci. A tajno ce biti u stanju u kome su tu ulogu prihvatili. To je nešto što ste morali primetiti ako ste iole bili blizu njegovih ″najodanijih". Oni su ionako vukli breme korupcijskih sladostrašća, što se iz vizure mog suda moglo videti najbolje.
Dovoljno da znate ko urgira za koji finansijski kartel, koji su izrasli isključivo u devedesetim, i isključivo uz pomoć ove svite. Ovo je bila idealna prilika da ostvare prihod veći od svih dotadašnjih reketiranja. Cena za izdaju najbližeg, koji je zapravo bio tako važan, je uvek povelika. Eto, takvima je, radi preživljavanja kod drugih, bio potreban još samo jedan leš. Naoštrili su svoje prljave apetite do te perverznosti i krvožderstva, da bi na najudvoričkiji način dokazali da oni navodno raskidaju sa prošlošću, uz garanciju da im se sačuva sva ranija lovina i plenovi koje su posakrivali ko zna gde, i ko zna s kim. Zato oni imaju sigurnu garanciju da ih ne samo niko neće proganjati. Zato je dirigovana nepripremljenost izbome komisije takođe bila isplanirana, što i odreduje vrh iste, inače nedopupštene pravne zapuštenosti, Da se kojim slučajem ne uhvate ni Ustava, ni zakona.
Umesto da aktuelni predsednik Slobodan Milošević, i kao kandidat za predsednika, konačno izađe u narod i izvorno se upozna sa istinskim neraspoloženjem koje je, pre svega, posledica nesrazmemog bogaćenja njegovog okruženja, on je sjajnu osobinu, da slakoćom uspostavlja komunikaciju sa običnim svetom, prepustio gubitničkom timu.

70 MILIONA DOLARA ZA RUŠENJE MILOŠEVIĆA
21. septembar 2000.
Strani posmatrači, koji će pratiti te savezne izbore, prvenstveno su došli zbog predsedničkihBilo ih je oko 200, i to poznati parlamentarci iz svih država sveta, ugledni intelektualci, publicisti, pisci, i mnoge druge javne ličnosti. Ja sam kao član SIK tih dana dobila ovlašćenje, da budem u radnoj grupi koja će komunicirati sa posmatračima, a koju je vodio tadašnji ambasador Vladimir Kršljanin. Ali, dobijanjem tog ovlašćenja, dobila sam i svojevrsnu sumnjičavost u pogledu mog izbora u ovu radnu grupu, kao što sam je imala i u slučaju izbora u SIK. Šta ću ja tu?
Da bih stvar razjasnila, upitala sam Milenkovića ko me je to predložo u tim koji praktično servisira strane posmatrače tih nekoliko dana. On mi je glatko odgovorio: ″Predložio te Milutinović, a ja sam tu malo pomogao". Zašto? ″Pa, ko bi drugi od nas to mogao". To saznanje mi je pojačalo oprez, tim pre što je tu bio i Oliver Antić, jedan od onih važnih zaštitnika «ABC produkta», i svakako Milutinovićev prijatelj. Ostala sam u grupi, jer sam imala poverenje u Vladimira Kršljanina, možda jedinog poštenog čoveka koji je tada bio u Miloševićevom okruženju. On je u startu izazvao moje poštovanje. Ali ga nisam uspela nagovoritim da obrati pažnju na Milutinovića. I to je jedina zamerka.
Diskusija je počela. Nju je trebalo i čuti i videti. Naravno uživo. Osim nas nekoliko u Skupštini, taj autentični izvor svetskog javnog mnjenja, sakupljenog na jednom mestu sa argumentacijom nesumnjive ubedljivosti, ostao je zauvek tajna. Da je slika sa tog sastanka emitovana običan čovek bi imao realnu predstavu da se iza brda nešto mnogo opasnije valja. I da sve to, što se tada serviralo o navodnoj demokratiji, je jedno uvežbano bacanje prašine u oči.
Ubeđena sam, da bi mnogi birači debelo stavili prst na čelo pre nego što će 24. septembra 2000. konačno svoj glas odrediti na raskrsnici nacionalne, a i svake druge budućnosti.
Ovo posebno insistiram zbog činjenice da u kampanji DOS-a nigde nije bilo nijedne reči o Hagu, i o onome što će uslediti posle, pa su lakoverni birači bili van domašaja promisli o stvarnom dometu onih koji su veličali domet promena. Bilo je samo reči o blagostanju koje će se, takoreći, preko noći stvoriti ukoliko se skloni Milošević.
A ovi stranci su upravo govorili o Hagu, kao jedinoj izvesnoj Slobinoj destinaciji, a i mnogih dragih posle njega. Tvrdili su da njegovo sklanjanje s vlasti služi samo toj svrsi.
U najsažetijem, diskusija je pretvorena u obilje egzaktnih podataka. O snažno dirigovanoj euforiji sa Zapada, što špijunskih službi, što drugih interesa sa velikom finansijskom pozadinom i sa samo jednim zadatkom, a to je pad Miloševća po svaku cenu. Bez alternative. Pošto, po njima, ništa drugo nije imalo važnost, siže poruke stranih posmarača bio je da se sve stavi pod lupu, osobito oni koji govore o velikoj demokratskoj prekretnici. To je bilo najdragocenije što sam u toku tih izbora čula.
Od stranaca prvo je govorio jedan naočit i odvažan Nemac, Elmar Šmeling, inače penzionisani admiral. Tražio da mu se odgovori konkretno: ″Da li u toj državnoj komisiji postoji kompetentna ličnost koja ima ulogu glasnogovornika, i koja svakodnevno obaveštava javno mnjenje o svim opasnostima subverzije tih izbora, ocenjujući da je to jedino bitno". Bio je iznenaden našim ćutanjem. ″Šta je SIK u strateškom smislu preduzela da se subverzija izbegne?" Onda je vrlo opširno objasnio, da je za opsluživanje svih onih koji obaraju Miloševića američki budžet izdvojio 70 miliona dolara, i da mu nije jasno da o tom niko ne govori od nas koji smo komisiju predstavljali. Dalje je pitao, ″šta je ova komisija preduzela da taj izdvojeni novac ne odigra zadatu ulogu, uporedo sa svim državnim organima koji su dužni da sprečavaju takvu vrstu intervencije".
Nemac ga prekinu, i ponovo izađe za govornicu, i sasu rafal ljutitih potpitanja: ″O čemu vi govorite, i o kakvim demokratskim izborima. Pa, svi izbori u svetu se uvek i predstavljaju kao demokratski. Ali čime ste nas ubedili da to oni uistinu jesu, ako toliki novac ulazi u vašu zemlju, da finansira Miloševićev pad? A vi, uprkos svih podataka koje sam izneo, a za koje smatram da ih znate, govorite o demokratiji. Mi ovde nismo došli da bismo eventualno slušali izlaganja tog tipa, već tražimo takode konkretne odgovore A ja vas sad pitam, čime ste to demokratski obezbedili, da taj izdvojeni novac ne utiče na te, kako vi kažete, demokratske izbore?"
Milenković je dugo ćutao. I na kraju, kad je ćutanje poprimilo neprijatnost, on je opet teatralno dao jedan poluodgovor: ″Po zakonima o izboru, koji su ovog leta usvojeni u Saveznoj skupštini, i koji su vamaprezentirani, kao i izmene Ustava".
″To nije nikakav odgovor", reče g. Šmeling, ″jer mi smo dobili prevode vaših zakona. Ali u njima, ne postoji nijedna odredba koja sankcioniše one političke stranke u izbornom postupku koje se finansiraju spolja. Vi biste, upravo zbog toga, takve stranke morali eliminisati iz izborne utakmice."
Jeste li to uradili? Opet muk.
On je dalje naglasio, da se svrha i cilj ovih izbora praktično finansira iz tih izdvojenih 70 miliona dolara. ″Da li znate, da su upravo tim novcem potkupljeni najvažniji ljudi u policiji, vojsci i pravosuđu, kao i vladajućoj koaliciji, a o čemu ovde nema ni reči. U američkoj štampi, već su izašli podaci Stejt departmenta, o iznosu novca koji je direktno prosleđen najvažnijim ličnostima koje kontrolišu ove izbore."
Stekla sam utisak, da je s naše strane postojao neki strah da se kojim slučajem ne čuju pojedina imena. A onda je on svoju diskusiju završio ovako: ″Opšte je poznato, da je DOS apsolutno finansiran u celini, od predizborne kampanje do svih pojedinačnih prohteva samih lidera, iz tih namenski izdvojenih sredstava. A to je najdirektnije uplitanje stranih interesa. Bilo bi interesantno da ste nam vi predočili dokaze da su službe vaše zemlje te interese bar razotkrivale. Ovih dana, otkad smo ovde, vidimo jednu agresivnu kampanju, marketinški stilizovanu do savršenstva, koja svakako mnogo košta, a koju ni po čemu ne mogu finansirati DOS-ovi lideri. Ali, taj izdvojeni novac nisu samo oni potrošili, nego i najvažniji oko Miloševića. I to treba narod vaše zemlje da zna pre izlaska na izbore."
Zatim se za reč javio Nikolaj Bezborodov, predstavnik ruske Dume. Otvoreno je postavio pitanje, zašto ne prekinemo ove, kako on reče nesrpske izbore, jer je jedna strana (DOS) praktično produžena ruka Zapada. Rekao je daje za njega pitanje svih pitanja ″ko su ljudi iz policije, sudstva i vojske, koji bi trebalo da odigraju ulogu omeđenu sa onih 70 miliona dolara, o kojima je govorio Šmeling".
Zatim je dugo govorio Vevko Vikanov iz Bugarske, i to o putevima novca za ove izbore, koji imaju isti cilj za rušenje svih ″nekontrolisanih režima od strane Zapada" po istočnoj Evropi. ″Ovi izbori poslužiće sarno kao maska da se olako uspostavi marionetska vlada.
Gost, iz Italije, Aldo Bemandini, profesor Rimskog univerziteta, koji je u tipičnom maniru vatrenog Napolitanca, održao besedu ″o izdaji i izdatom", naglašavajući da nikad nije bio pobornik Miloševićeve politike, ali da je sramno da se tako neviteški postupa sa njim. Ko blokira njemu važne informacije? ″Pa vi, gospodo, iz komisije, se inače svuda tretirate kao Miloševićevi ljudi, a, u stvari, nam ovde ništa niste rekli, o vašoj stvarnoj ulozi u ovim izborima. I da li ste mu, ako već jeste njegovi ljudi, rekli ovo o čemu mi danas raspravljamo?" I da li bi, da je za sve ovo znao, izlazio na izbore kad ne mora?
Potom se javio profesor sa univerziteta iz Nju Delhija, Bim Sung. Tražio je hitno zakazivanje javne debate na kojoj će biti svi lideri DOS-a, a s druge strane i sam Slobodan Milošević. Te da se svi na jednom skupu tog tipa suoče radi razjašnjenja te najbitnije stvari, a to je: da li Ustav naše zemlje dozvoljava takvu stranu intervenciju, u ovim izborima koja se postiže na bazi tih 70 miliona dolara, zvanično zavojenili od strane američkog budžeta. Javnost to mora znati. U protivnom, mnogi će biti prevareni, jer taj novac ditira sve, kao apsolutni gospodar.
Profesor Sung je takođe precizno objasnio, da je ceo postupak do najsitnijih detalja isplaniran, tako da svaka faza ima više rezervnih altemativa u slučaju da jedna ne uspe ima se primeniti druga, treća, i sve dok se cilj ne ispuni. I da je taj cilj u svetu opštepoznat, a kao što reče, ovde nigde spomenut. To se odnosilo na rušenje Miloševića.
Fulvio Grimaldi, čuveni publicista iz Italije, i doslovce rekao: ″Zanima me samo jedno, i hoću kratak odgovor. Ko prinosi žrtvu aktuelnog predsednika Miloševića DOS-u, kao produženoj ruci onih koji su izdvojili ta ogromna sredstva iz američkog budžeta?" Zatim je pojasnio, da njega zanimaju ključne ličnosti iz Miloševićevog aparata koje u rušenju učestvuju, jer o donacijama DOS-a za tu vrstu izbora manjeviše sve je poznato. Ali, za one koji su najbliže okruženje Miloševića, a bez koga se ovaj plan ne može izvesti, on takve podatke nema. ″Vi, kao državna komisija, ovo nazivate vanrednim predsedničkim izborima. A ja vam kažem, da su ovo poslednji Miloševićevi izbori, zapamtite poslednji, a dalje je Hag njegova jedina i siguma stanica. Hag je lokomotiva u pozadini koja vuče ovu farsu od izbora. Kako god da se završe, proglasiće se onako kako odgovara DOS-u, da bi se Milošević odjurio u Hag i optužio za ratne zločine. On treba da to razotkrije i prekine ovu demagošku trivijalnsot. Tad su se reflektori naglo ugasili, i primetila sam užurbano napuštanje kamermana RTS kao jedine prisutne TV, što znači da druge nisu imale pristup.
Mene je prosto uznemirio odlazak kamermana, i to u trenutku kada je publicista iz Italije spomenuo Hag kao ″poslednju destinaciju".
Da je to izbacivanje javnosti dirigovano, zapečatiće uskoro ogoljeni govor samog Milenkovića, koji je tokom sastanka nekoliko puta ustajao, odlazio i vraćao se držeći mobilni telefon.
Najednom, zauzimajući pozu naglo važnog čoveka, počeo se zahvaljivati gostima, tražeći već odbegle fraze koje bi mogle opravdati imitiranje njegove domaće važnosti. Usiljenim glasom je tražio da se privode kraju sve diskusije, i pozvao na koktel koji je upravo spreman u skupštinskom holu, kao da je to sad najvažnije. To je stvorilo odredenu vrstu žamora među tih 200 stranaca.
Pojurila sam prema Milenkoviću, i rekoh: „Šta je ovo, kakva je ovo bruka? Zašto prekidaš ovaj sastanak kad je najinteresantniji? Ko je izbacio novinare?" Skoro sam vrištala sa pitanja na pitanje. Pogledao me je hladno i mirno odgovorio: ″Naredio Milutinović". Zašto? ″Ne znam", odgovori suvo. Hoće li biti specijalna emisija, kao što je najavljeno juče? ″Neće." Zašto? ″Ne znam", reče takođe hladno, ne gledajući me u oči.
Ovaj izveštaj iz Skupštine nikada nije ugledao svetlost dana. Umesto toga, napravljena je reportaža o smeštaju gostiju u hotelu «Hajat» i planu maršute za obilazak pojedinih izbornih mesta.

VIŠESTRUKA IZDAJA I IZBORNI ZLOČIN

22. i 23. septembar 2000.
Posle takvog isključivanja stranih posmatrača, više nisam imala dilemu da se bilo šta može desiti, a da nije do kraja pod Milutinovićevom kontrolom.

24. septembar 2000.
Sastanak SIK u 10 ujutru. U Skupštini. Nije nas bilo ni polovina. Kad sam ih upozonla na kršenje discipline ostalih članova, oni su to prokomentarisali ″da je nevažno". Dobili smo zaludna zadužennja koja ništa ne doprinose osnovnom poslu, već da se tek nešto radi. U grupama po troje obilazili smo pojedina biračka mesta.
Ja sam bila u grupi sa Rajkom Nišovićem, Borivojem Jankovićem a obišli smo Zemun, Batajnicu i deo Novog Beograda.
I svuda isto, jednoobrazan model skoro lančano povezan, gde grupa ljudi, koja je sedela uz i oko biračkog odbora, radi neki sasvim drugi posao. A sebe su nazivali CeSID-ovim posmatračima, iako prema tadašnjem zakonu i odluci SIK oni te izbore nisu mogli pratiti. To je bila ogledna slika, da se danom tih izbora demonstrira i buduća namera nepoštovanja bilo kojih pravila tadašnjih zvaničnih državnih organa.
Sve je to funkcionisalo po planu, koji se tog lepog jesenjeg dana već uveliko pripremio, uvežban do najsitnijih detalja da je samo iracionalnost vodila ka nekom drugom iznenađenju.
Ove nelegalne grupe, kao CeSID, načičkane na svakom mestu, imale su zadatak koji niko nije proveravao. I sama gužva je uvek idealno mesto da kroz navodna pravila provučete neko vama važno nepravilo. Samo, što tu gužvu nisu stvarali slobisti, nego gemišt svih onih koji su udruženi samo u tom jednom, zajedničkom imenitelju - da sruše Slobu. Zapazila sam opštu gužvu, neko treptajuće uznemirenje. A svi odbori su, kao pod gotovs odgovarali ″sve je u redu". A i da nije, šta bi se tu moglo uraditi. Primetni su samo bili predstavnici DOS-a, a takoreći neprimetni i skoro uspavani predstavnici SPS-JUL, uglavnom stariji ljudi, koji su drskošću mladih i fizički gurnuti u zapećak.
Daleko bi bilo celishodnije, da smo mi bistrili propise, a ne da tu uzalud gubimo vreme, da barem ne budemo zatečeni, pre svega, u neznanju.
Najpre, bilo je važno utvrditi model prebrojavanja onih glasova koji stižu putem pisma (vojska, zatvorenici, diplomatskoko-konzularna predstavništva, i MUP u zoni bezbednosti) koji se po zakonu broje u Skupštini. Broj tih glasova beznačajan za konačan rezultat. Ali odigrava ulogu da je to bio epicentar izbone krađe. I to navodno za Miloševića, i baš tu, u Skupštini. Kako to nikad javno nije demantovano, niti su čelnici SIK to i pokušali, zaživela je sama fraza, kao izblajhana frajla, nikom potrebna, nikom draga ali vrlo upotrebljavana.
U maniru velike i nikad osporene istine, tako je ta navodna krađa svesno i brižno ušuškana, da bi zapravo zauvek ostala misteriozna. Dovoljno da podgreje maštu kad god zatreba za nešto i nekome.
Takva nonšalantna nepripremljenost, mogla se tog 24. objasniti samo iz dva razloga. Ili su čelnici SIK bili apsolutno sigurni da će Sloba pobediti, pa stoga zaključili da nije potrebno misliti. Ili su apsolutno bili na dogovomoj liniji ″što gore to bolje", a ishod se ionako neće nikome pravdati. Jer, čime da se objasni njihova mirnoća celog tog 24. septembra, iako su sve okolnosti ukazivale da će pritisak dostići svoju kulminaciju, i da će se sve što nije do tančina urađeno kako treba, upotrebiti na stotinu načina. A ceo ovaj rad pretvoriti u mesto izbornog zločina. To će uistinu i biti, ali ne iz razloga koji su se javno plasirali, nego apsolutno suprotnih, za koje se nikad neće saznati, barem javno.

17.30 sati
U sali 1 uredno su pristupili svi članovi SIK-a iz proširenog sastava, koji su ujutro s indignacijom odbili da dođu kada i stalni sastav. Očigledno im je trebao dnevni odmor za najvažniju noć, gde su imali svoj zadatak. Delovali su raspoloženo, za razliku od nas omusalevih i čađavih od špartanja po biračkim nedodijama.
A u Skupštini birokratska, jalova nadmudrivanja o brojanju glasova, koji bi tokom noći trebalo da stignu sa terena.
Formirana je neka radna grupa koju je predvodio Rajko Nišović, najuticajniji u SIK, jer se isticao poznavanjem tog posla zbog dugogodišnjeg rada u raznim komisijama, i logičnog pravnog razmišljanja u odnosu na ostale.
I počelo je traljavo. A kako bi drugačije? U sali preko puta sekretara Milenkovića radna grupa je brojala glasove predstavnika MUP-a, koji su tog dana bili na službi u Kopnenoj zoni.
I to je svega nekoliko stotina glasova, a pretvorilo se u takvu svađu kao da broje one, koji će biti odlučujući za krajnji rezuzltat. Svađe, žamor, osluškivanje rezultata, ulasci, izlasci, razbacivanje pristiglih koverata, i uopšte - haos. To je i delovalo kao da je neko svesno bacio kosku, da se svi nešto čerupaju radi proticanja vremena, koje se ne sme upotrebiti za nešto pametnije.
Sedela sam kod Milenkovića, ne znajući šta da radim. On je otvoreno razgovarao pred svima nama, i sa Šuvakovićem, i sa Minićem, ali je izlazio u drugu prostoriju samo kad bi ga zvao Milutinović. Ta veza je ključ svega. Povremeno sam ulazila u salu gde je bila radna grupa, samo da vidim da li su završili, hodala skupštinskim hodnicima i brojila pločice, da nekako ubijem vreme, gušeći se od gluvarenja svake vrste, jer se nikakav red nije znao. A ispred zgrade već je počelo da vri. U stvari, čekala se prva dosova objava rezultata, koja bi Koštunicu proglasila pobednikom u prvom krugu. A samim tim, to je trebalo da bude neoboriva istina na kojoj će se istrajati, sve dotle dok se dalji rad SIK ne obesmisli, i do te mere ukalja u očima javnosti, da i samo pominjanje proizvodi jedinu moguću asocijaciju, a to je izboma krađa. Kako drugačije objasniti pot. puno povlačenje javnosti iz Skupštine, gde Milenković zabranjuje ulazak i novinarima sa državne televizije.
Cilj je da se stekne utisak velike tajnovitosti i zakulisnog delovanja, da bi i odjek ″o izbornoj kradi" bio jači.
Taj ko je javnost povukao, je onaj ko je tad i imao vlast. i rukovodio svim aktivnostima u samoj Saveznoj izbonioj komisiji. Zaprepašćujuće je upravo to, da bi sve trebalo biti obrnuto. To jest, da predsednik SIK drži neprekidno konferenciju za novinare, obaveštava o svim aktivnostima, i pristiglom materijalu, kao što se uobičajeno radi. Jasno je da mu je bilo naređeno, da ništa od tog ne radi da bi sve izrečene kvalifikacije dobile status neoborive istine.
Negde, pre ponoći, prvo se oglasio Vojislav Šešelj, i čestitao izbornu pobedu Koštunici, što su prigrabili svi tadašnji opozicioni lideri, i preneli svi mediji. Zatim se oglasio Čeda Jovanović, tadašnji portparol koalicije DOS, i praktično poentirao na izjavi samog Šešelja.
Kvantum proglašenja Koštuničine pobede započeo je neko svoje paralelno bitisanje baš tako ubedljivo, zahvaljujući najviše Šešeljevom oglašavnaju. I komisijskom ćutanju.
Taj rezutlat o Koštunicinoj pobedi u prvom krugu bio je apsolutna laž, ali koju više niko nije demantovao, čak ni pokušao. I tako je stvarana istina. U momentu Šešeljevog i DOS-ovog proglašenja Koštunice za pobednika, Savezna izborna komisija je ćutala, kao zalivena, iako još nije bilo ni govora o proglašenju prvog izbomog kruga. Tek je obraden deseti deo materijala, a scenario se nastavlja.

25. septembar 2000.
Svi mediji, izuzev ″Politike", koja se još jedino smatrala provladinim novinama, objavili su kao udarnu vest upravo onu koja je lansirana zahvaljući radikalima da je Koštunica pobedio u prvom krugu. Druga udarna vest je, da SIK sprema izbornu krađu!!! Taj užasni, izanđali SIK. Skoro da je i sama vest zaudarala na stranicama novina. I najednom, nova zvezda: ″Milena Arežina izbacila sve predstavnike DOS-a iz Skupštine." Raspala se komisija!
Svedoče razni likovi, poput Maje Vasić, Siniše Nikolića, Jelice Baković, i pozivaju se na vanredno stanje u Skupštini! Da čovek ne poveruje u takvog nad čoveka, kao što sam ja prikazivana, da sam praktično u toku jedne noći rasturila sve službe parlamenta. Navodno ja izbacila ljude iz radne grupe, a u kojoj nisam bila ni član, i to preko skupštinskog obezbeđenja, koje je inače pod isključivom ingerencijom sekretara Milenkovića. Vrlo dobro sam znala da će se to iskonstruisati i ispolitizovati i, nažalost, dugoročno zlurado upotrebljavati.
Zbog toga sam tražila hitno od Vukićevića, da sazove konferenciju za novinare, i da se skandalozna laž demantuje, ali je to izazvalo lavinu negodovanja. ″Zašto da se mi pravdamo, pa svi ovde znamo da to nije tačno", reče Vukićević. ″Neka pišu šta god hoće, ja se tim neću baviti".
- Boro, reč je o meni. A vi znate da ja to nisam učinila, niti mogu, jer nemam nikakva ovlašćenja, i dužni ste da kao predsednik zaštitite svakog člana, ili meni omogućite da ja sazovem konferenciju za novinare. Ili, jednostavno, da mi obezbedite pristup medijima na bilo koji način - rekla sam.
″Nema govora", usprotivi se starac. ″Ja ovde neću nikakve novinare, kakve konferencije, kakve budalašine", reče odmahujući rukom.
Nije čudo što sam ja izbačena u orbitu, kao logotip ko, misije koja navodno krade za Miloševića, jer je praktično trebalo oblatiti najopasnijeg na nepristajanje. Tim pre, što je ta osoba u Privrednom sudu u Beogradu bila kost u grlu i koja je najdirektnije krenula u obračun sa preduzetničkim pravosuđem, koje je pogodovalo finansijskoj oligarhiji. A sad ista ta oligarhija, kao jako ojačana, ruši Miloševića kao nepotrebnog i prestrojava svoje finansijsko jezgro ka novoj vlasti, koja je izvesna.
Niko nije znao da se ta igra prestrojavanja odvija u Skupštini, i da bi čelnici SIK-a svojim izumima trebalo da osiguraju i svoj opstanak na dotadašnjim funkcijama.
Milutinović mi je odlazak iz suda već najavio. I sinu mi odgovor ″otkud ja u SIK-u". Pa, on me je i predložio, jer je znao ishod svega. Ako me ne može iskompromitovati u sudu, može kroz ove komisijske nameštaljke.
Moralni pad bezumnika, samoponištavanjem do neukusa, koji se plaše svakog ličnog obeležja, ako se ukaže bar neka opasnost odstrela, formirao se u Skupštini naglo i bučno.. Od tada, lice svakog iz ove komisije, liči mi na opaku lukavost lisice, krvoločnost izgladnelog vuka, s nepodnošljivim vonjom ostarele, i same sklone raspadanju, smrdljive hijene. Taj utisak me nikada neće napustiti. Eto, to su ljudi koji će prvi na koristoljubivom raspadanju savesti zasmrdeti na izdaju - profesije, časti, ugleda i svega ostalog.
Kako ih prestići pre no što zločin izvrše? Kako stići do Slobe?
U 11 časova pre podne u Skupštinu stižu predstavnici ruske Dume, iz grupe stranih posmatrača. "Zelimo da na licu mesta utvrdimo da li je komisija raspadnuta",reče jedan žurno.
Apsolutno ne - požurih ja. - Tačno je samo da su Predstavnici SRS napustili SIK, i ja vam mogu reći razloge za to...
„Budite ljubazni", razgali se emotivni Rus.
Pažljivo sam mu ispričala ceo događaj od prethodne noći, vodeći računa da im zaista plastično pojasnim i najsitnije detalje o tom ko broji glasove, u radnoj grupi, kako je izmišljen incident kod stanja stvari od nekoliko stotina glasova, koji ne utiču na rezutlat, kao i sve pojedinosti zašto se nije nastavilo brojanje posle 24 časa.
″Pa, zašto?", upita on radoznalo.
- Iz prostog razloga što ostali glasovi, tj. vojnika, zatvorenika i diplomata, nisu ni stigli u Skupštinu pa se nije imalo šta brojati.
„A gde je incident?"
- Nigde - odgovorih. I nije ga, naravno, ni bilo. Bio je verbalno potreban samo radikalima i DOS-u, jer im to ide u prilog njihove lažne teze da je Koštunica već pobednik, Te da ćemo mi u nastavku izmisliti neke nepostojeće glasove, da bi naš zvanični rezultat, kad bude objavljen, bio unapred devalviran tim navodnim incidentom.
″E, pa to menja stvar. To je jako važno. Zašto to SIK sinoć nije saopštio, da javnost zna" - reče užurbano i nastavi: ,,U ovoj situaciji to niste smeli propustiti, nikako. Pa, vi imate argumente, znači da su radikali napustili SIK, jer ih je njihov šef pozvao. Ali, kako shvatam, vi i dalje imate kvorum i možete zakonito donositi odluke … I zato ste dužni da to javnosti i saopštite, jer je već stvoren utisak da ste blokirani u radu. I ta vest je, nažalost, obišla svet. Sa njom sada manipuliše Si-En-En. Ako sve to prećutite, ostaćete zapamćeni po onom što je danas osvanulo u opozicionoj štampi, i što običnom čoveku deluje uverljivo. Zapanjeni smo da to niste demantovali. Zašto ćutite? I otkud takav defetizam?" - skoro zapenušan pitao je jedan Rus iz delegacije. Najednom se setih.
- Gospodine, bilo bi dobro da vi date saopštenje sa svim ovim elementima, jer su i vama mediji dostupni …
Na to mi on odgovor ″To nije nikakav problem, i mi ćemo na tome insistirati danas, kad se sastanemo sa ostalima. Ali, jedini efekat ćete postići i ako vi, kao komisija, date zvanično saopštenje. Pozovite televiziju, slikajte se svi, stavite do znanja da vi i dalje radite, i samo je vaše objavljivanje rezultata merodavno. I to samo vaše."
Novinari su iz Skupštine proterani još prilikom prve posete stranih posmatrača, i to vrlo direktnom naredbom samog Milutinovića, uz asistenciju Milenkovića. I to je stanje nastavljeno. U istom trenutku Vukićević je izašao iz druge sobe, i onako pospan rekao: ″Ma, šta će mi ti belosvetski putnici. Šta ja imam da ih primam".
- Ovde je u pitanju jedna druga stvar - rekoh. - Oni nisu došli da nas gledaju, nego da ukažu na pogubnost činjenice neoglašavanja, pa me zanima: ko zabranjuje saopštenja od vas dvojice? I povodom čega?
Vukićević je ćuteći prešao u drugu kancelariju. Ostao je Milenković sa izveštačenom neobaveštenošću: „Šta je to bilo"?
- Odgovori ti meni - rekoh. - Zašto SIK više ne daje ni saopštenja, a mi ovde lažemo strane posmatrače da će njihova poseta biti objavljena. Bar ovu posetu objavi - skoro ga zamolih.
″Šta će nam, more, saopštenja, kad u njih više niko ne veruje", reče on.
- Pitanje verovanja je jedno, a zakonska obaveza drugo. Ja te pitam za obavezu, i ko je nju ukinuo? Zar mi ne smemo da se bar operemo, ukaljani podvalom čistih dezinformacija.
″Pa, to je tačno...", reče on otežući, ,,ali to zbilja,Milena, više nije važno. Nama se ništa ne veruje, niti bilo koga zanima šta mi ovde radimo."
- Ne veruje nam se zato što smo se samoizolovali, jer danima niko govori, ne saopštavaju se ni preliminarni rezultati. A oni su bar u toj fazi, da možemo izaći sa približnim podatkom.
″Ja za to nisam odgovoran", reče odsečno.
- Kako nisi, a ko je? Ko, osim tebe i Bore?
″Mi nismo, a ti idi i pitaj ko je", reče mi zajedljivo.
- Jel' ti to mene zajebavaš, Milisave? Otići ću i pitati, a posle ne znam da li ćeš se baškariti u toj fotelji - rekoh najžešće što sam mogla.
Meni je to prosto izletelo, a na njegovom licu se napravi krater, kao da ga je pogodila pesnica boksera teške kategorije. Sav se prenerazi, ustade skoro teturajući, bez daha, kao senka. Nesigumo mi priđe i pomirljivo nastavi ″Ma, verujem mi Milena, ja od Šuvakovića i Milutinovića ne mogu ni u toalet. Pa valjda vidiš i sama da nam sve oni diktiraju … Oni određuju sve. Ja to prenosim Bori, on potpisuje, a oba smo se uvalili … Šta dalje da ti pričam", zastade, skriveno me gledajući, da proceni šta smeram.
- Ne zanimaju me te priče, uvek se pozivaš na njih, a ja ne želitn da budem prokažena zbog vaše zajebancije i bezobrazluka. Nama vreme curi kao na peščanom satu, i ja te molim samo jedno, da odmah zakažeš komisiju.
″Kakvu komisiju?", iskolači se.
- SIK! Na kojoj ćemo demantovati lažni incident i obavestiti javnost o dolasku predstavnika ruske Dume. A možemo i njih pozvati da zajedno s nama iznesu i lično uverenje da se komisija nije raspala, i da niko nije izbačen.
″To ne dolazi u obzir", reče on znatno sigurnije.
- Zašto?
Jedan trenutak je zaćutao, nešto mrmljao sebi u bradu, a onda, gledajući me prvi put u oči, izdeklamova: ″Milena, ženo, čoveče, šta je tebi? Ovde se samo ti ponašaš kao da ništa ne vidiš. Stvar je izgubljena. Nas više jednostavno nema … Niko nas neće zaštititi, ma šta da bude, i to je svima jasno izuzev tebi. Zar je moguće da to ne vidiš. Od Slobe više nema ništa, sad svi beže, a mi ćemo ostati na cedilu. Milutinović igra za sebe, Šuvaković nas masira glupostima koje ne razumemo, a ti insistiraš da se oglašavamo. O čemu? O propasti! O izgubljenoj stvari, o našoj bruci."
- Pa, dobro, onda izađimo i pokažimo i to. Najgore je ćutanje.
A on dodade: ″Ja bez Milutinovića i Šuvakovića ne smem i neću u nove probleme. Malo mi je dosad?
- Milisave, ne mudruj, već zakazuj komisiju. Bar na tu samostalnost imaš pravo.
″Šta da zakažem, i s kim. Vidiš li ti ko je komisija? Gde su ostali čanovi? Rajko, i onaj drugi Crnogorac Perunović, ceo dan su kod Socijalističke narodne partije. Čak i ne dolaze ovde. Oni sada govore samo o koaliciji SNP-DOS u saveznom parlamentu."
Moram priznati da sam prvi put čula o ovoj vrsti koaliciji, što znači da on mnogo zna.
″Živković se ne odvaja od Minića, i onog njegovog pulena Jovanovića. Ma znaš, onog što je direktor «Službenog lista». A oni su ti ko zna čija struja. Kažu, direktna veza CIA! Sastaju se tajno sa pojedincima iz DOS-ovog štaba. Jovanović i Minić su već uveliko u taboru DOS-a, i oni potpuno drže pod kontrolom Živkovića. I ko ti je ostao? Ti, koja juriš pravdu! Ja i Bora već ionako smo pod kapom Šuvakovića i Milutinovića. Pa, i da hoćeš ti da zakažeš komisiju, niko ti na nju neće doći … Ništa od toga nema, brod je šupalj, ja ne mogu da ga začepim. Nama ostaje da odćutimo Slobin pad, pa da posle vidimo šta ćemo."
-Ako ih ne možeš sakupiti, daj barem saopštenje. To možeš i sam.
″To tek ne dolazi u obzir. Treba da mi Uroš krešti, viče, preti. A Milutinovića i da ne pominjem."
- A zašto ne kažeš Slobi da ga ta bagra minira?
On me lukavo pogleda i odćuta.

27. septembar 2000.
Konačno, dan kada se rezultati prvog kruga moraju objaviti. I sad imam pred očima sliku ljudi, koji se kao utvare pojavljuju, čas u čovekolikom obliku, a čas nevidljivi, bešumno umaknu u neki kutak prastarih skupštinskih holova, kao titraj i priviđenje. Bili smo, istinski, gnjilo pravno ništavilo; u toj meri gnjilo, da i nije trebala neka snaga da nas izgazi. Raspadali smo se sami.
Hodali su u grupama, međusobno podozrivo se distancirajući, ali huleći na sopstvenu sudbinu što moraju sad da rade ono što su tako naprečac zamrzeli, a što su na startu prigrabili kao ekstradobitak na lotu. Takvi ljudi su sposobni samo za jednu stvar. Ato je, da u tom periodu, kada je još neizvesno da li će opstati stara vlast ili doći nova, donesu odluku koju će moći koristiti i jedni i drugi. Da se sami tvorci ne bi prepoznali kojem taboru pripadaju. Oni su, znači, bili spremni samo za odluku monstruma, koja će poništiti svu profesionalnost, i koja mora biti bruka.
Prvi koji moraju da se na taj način predstave, upravo su bili ljudi koji su još u SIK-u, i to u ovom nepopularnom političkom vakuumu. Zato su se pretvorali u senke, da ih niko ne bi video, da se nigde o njima ne bi šta napisalo. I ja shvatam da me tretiraju kao gubavca, jer sam već obeležena u javnosti, a oni bi želeli da, bar što se njih tiče, sve prođe nezapaženo.
Izolovala sam se sedeći na spratu. Nije mi prijala nijedna njihova grupa, jer je gadljivo podsećala na drugu. A ta druga bila je kao i prva.
Ali, ubrzo moju ugodnu izolaciju poremetio je ulazak čoveka zluradnika, koga sam inače
zaobilazila iz razloga
Koliko je Milenković bio važan za sve organizacione stvari, toliko je za stručne odluke bio važan Periša Jovanović, tada savezni sekretar za zakonodavstvo i rukovodilac stručnog tima, tako da smo mi usvajali njegova pametovanja, koja su često bila pravna ništavila.
Ušao je nečujno, laganije od senke. ″Milena, molim vas, pođite sa mnom", reče nenametljivo kao što je i ušao.
- Kuda? - upitah nepoverljivo. ″Kod sekretara."
- Zašto?
"Ne znam, zove vas."
- A što me on nije pozvao, već poslao vas? ,″Pa, ne može da vas nađe."
- A kako me vi nađoste - ispitujem ga reda radi, da bih otkrila šta je bit njegovog poziva.
Šturost sa kojom on inače komunicira, meni je bila plašt opreza.
″Rekli su mi da ste ovde." –A ko?
″Hoćete imena?" -Da.
″Rekao mi je Bojan da ste tu."
- Pa što on nije došao po mene? ″Zato što nije hteo."
- Dobro, a šta hoće Milisav? ″Ne znam", reče mirno.
I dalje sedim, hoću da ga isprovociram, da bi mi rekao ono što ja evidentno ne znam. Ćutim, i dalje sedim. On najednom okrenu telefon i dade mi slušalicu.
″Na telefonu Milisav. Milena, molim te, dođi odmah. Trebate mi oboje, ali hitno!"
Krećemo zajedno. Milisav je hodao po kancelariji, videlo se, nervozan i uplašen. I pre nego što ću ga bilo šta upitati, on zavapi: „Molim te, Milena, spasi me!"
- Od čega?
″Ja sam u takvoj gužvi, na Kosovu je haos. Onaj slepac, Tasić iz Vranja, ne može nikakvu odluku da donese, a bez Kosova ne možemo proglasiti rezultate. Evo, ja mu diktiram u drugoj sobi, a ti, pošto si već ovlašćena za strane posmatrače, primi ovu delegaciju što je došla." |
- Molim? - rekoh protestvujući. - Šta je tebi, ja jesam ovlašćena za strane posmatrače, ali ne za bilo koga drugog. Pogotovo ne za stranke u postupku. I shvatih zašto je ćutljivi Periša došao po mene. Ne pada mi na pamet, to je apsolutno tvoje i Borino. Pa, čak i da sam dobila ovlašćenje za to, ne bih to uradila. Jer, evo, prenela sam vam sve što su rekli strani posmatrači, a od toga ništa. S vama je nemoguće odraditi bilo kakav posao. I tu se neoprezno upustih u diskusiju, umesto da sam izašla.
On me kao kobac uze za ruku, molećivo i skrušeno promrmlja: ″Ali, ovo nije ništa oficijelno, samo da njihovom predstavniku Bakarecu kažeš da podnese pismeni zahtev, jer bez toga mi ne možemo ništa odlučivati. Ja ću odmah sazvati komisiju, i sve je u redu. A ako ih ovako primim, oni će sedeti satima, i ništa od mog posla. Neću stići završiti Kosovo. Bore nema. A Kosovo nam je rak rana, jer dole ništa od glasačkih listića nije do kraja obrađeno. Evo, veruj mi, u drugoj kancelariji ja diktiram odluku direktno predsedniku komisije u Vranju. On je takva budala, ništa ne zna sam."
Da sam poslušala mog dežurnog policajca u glavi, sigurno ne bih ni dočekala tu njegovu tiradu. Tim pre, što mi je signalizirana odvratnost koju sam stekla prema obojici. Ali moja, već poslovična otvorenost, a pre svega bolećiva solidarnost, prosto me tog sekunda gurnula da poverujem da je Milisav zaista u neopisivoj gužvi, i da je logično da mu pomognem.
Poverovah i propadoh. Bez reči sam pošla. Avaj, kakav promašaj. Za mnom je išao ćutljivi Periša. I danas mislim, samo da bi bio neoborivi svedok da sam sa Bakarecom razgovarala ja a ne Milenković.
U holu haos, žamor. Grupa ljudi viče, protestuje. Upoznah se sa Nebojšom Bakarecom. Ne samo da nije bio neprijatan kako su ga opisivali, nego jedno uljudno mlado biće, špicastog i inteligentnog lica, nekako dečački radoznalog To me nagna da budem ljubaznija, nego što je
trebalo.
Predstavljajući se, rekoh mu da je sekretar Milenković zauzet oko neke organizacije, i da pismeno dostavi zahtev, o kome će komisija odlučiti odmah.
″Gospođo Arežina, ja nisam ovde došao da razgovaram sa vama, nego sa predsednikom Borivojem Vukićevićem. Vi ste samo član."
- Apsolutno tačno - rekoh tražeći pravu reč, u sekundu postajući svesna da je ovo podla Milenkovićeva nameštaljka, za koju je ispravka nemoguća. Gotovo je, ja sam markirana, i to je svrha. A ovo podmetnuto poštarenje će se pretvoriti u nešto opasnije, što on već zna.
″Vi, gospođo, spremate izbonu krađu, i mi to znamo. Ja hoću kod Vukićevića, da protestujem zbog ovog čekanja. Već tri sata čekamo, a on neće da nas primi".
Zapanjeno sam gledala i slušala, čudeći se svojoj naivnosti do kraja. Sta ću ja, zbilja, ovde s njim, i ogromnom grupom nezadovoljnih ljudi. Kroz glavu mi prolete i Perišin zloslutni dolazak po mene; i bolećivo blefiranje Milenkovićevo; i moje zaletanje na koje su ova dvojica perfidanata svakako računala.
Oni su izgleda zaista tri sata ovde čekali. Znači, neko ih je svesno mrcvario, da bih ja bila
obeležena. I to kao skandal.
- Gospodine Bakarec, ja se ovde izvinjavam samo u svoje ime, jer nisam znala da čekate uopšte, a kamoli toliko. U protivnom, ne bih ni došla, jer i nemam nikakvo ovlašćenje osim da vas zamolim da napišete pismeni zahtev. To vam prenosim ovog časa od sekretara Komisije, a ako ste toliko čekali, trebalo je da uđete, kancelarija je samo deset metara odavde. Eno tamo - pokazah rukom.
″Znamo mi gde on sedi, ali nam to ne dozvoljava obezbeđenje već tri sata. Ako ste vi to sprečavali, budite sigurni, da će sutra sve novine brujati o vama", reče, gledajući me do kraja neprijateljski. U tom pogledu prepoznala sam njegovo uverenje da sam mu došla ″kao kec na deset". Sad ima konkretnu ličnost koju će napadati. Bez mog dolaska, bila bi to apstrakcija.
Već u polasku rekoh mu: ″Napišite taj zahtev i predajte". A on mi onako šeretski odbrusi: ″A šta da napišem?"
- Valjda znate šta tražite, a i valjda ste advokat.
″Ne, ja sam dizajner."
- Pa, zašto ste pristali da to radite - upitah iznenađeno. ″A zašto ste vi pristali da mene primite?" - reče ironično.
I tako se rastadosmo. Svaki razgovor bio je nebitan, stvar se već desila. Pojurih prema Milisavu, spremna da mu iščupam glavu. Da čovek ne kontroliše bes, mnogi ljudi bi zaista ostali bez glave. S takvom silinom sam uletela, da se on prosto okrenu u stranu.
- Skote pokvareni. Pa, zar ovoliko da me upotrebiš, na očigled svih. Slušaj, ukoliko ja budem imala zbog ovog neprijatnosti, zapamti, jebaću ti majku kadtad.
″Šta ti je Milena, šta je bilo?", reče smireno, kao i obično kad blefira.
- To što si me prevario da si zauzet. Što oni džonjaju nepotrebno tri sata, a što ja nemam pojma. I što si mogao hiljadu puta da ih primiš. A sad će ispasti da sam ja u to umešana - rekoh besneći.
″U redu, pa šta ako čekaju. Čim mi iznesu njihov zahtev, odlučićemo. Šta skačeš odmah?"
- Zato što nemaš pravo, da šalješ mene u čeljusti koje pripadaju tebi, i za koje moraš biti srpeman, jer je to posao tvoj i Borin. I radite ga kako znate, ali nemate pravo prebacivati meni posledice. Evo šta si mi uradio. Mene si isturio, samo da se vaša imena ne bi provlačila kroz novine... Zato si me i pozvao. Šalješ mi ovog presavijenog Perišu! Znači, zajedno ste me ubacili u zmijarnik, koji je plod vaše pokvarene i izvitoperene mašte. Pokvarenjaci!
Nisam ni primetila Perišu, koji se nečujnim hodom ušunjao, i najnormalnije saopštio da je preneo šta treba da napišu, i da će Bakarec uskoro doneti pismeni zahtev.
Međutim, stvar je išla drugim tokom. Bakarec je odmah po izlasku iz Skupštine, zajedno sa svojim timom, održao konferenciju za medije pred već sakupljenih nekoliko desetina novinara, sa udamom vešću: „Milena Arežina naredila da skupštinsko obezbeđenje iz hola izbaci DOS-ove
predstavnike".
Ova vest se još tog dana emitovala na svaki sat na Radiju ″Slobodna Evropa", a uveče u svim informativnim emisijama, i sledećeg dana na svim naslovnim stranama. Tako sam, zahvaljujući jednom, pre svega, ljudskom svojstvu, postala tragični plen senzacija za kojima se vapilo, da bi se podgrejavala priča o zloduhu koji vampiriše po Skupštini, bije, preti i uopšte uzev, pije krv svima koji u Skupštinu uđu. A svi ostali krasni - baš po meri DOSa.
Najgore od svega, što se ta vest zloupotrebljavala u raznim interesnim sferama, koristeći moje inače lako pamtljivo prezime kao poštapalicu. Da li sam ja to uopšte mogla demantovati? Nikada više.
Eto, tako je krenuo dan koji je već stekao obeležnu žrtvu. Samo je potrebno delo, pa da
se pripiše obeleženom.
I kreću prve pripreme. Oko 18 časova hitno se saziva neka sednica, gde Bora i Milisav između sebe drže Perišu, očigledno tvorca neke konstrukcije. Bilo nas je takoreći nekoliko, a od proširenog sastava - niko.
- Gde su ostali? - rekoh. Bez ikakvog komentara Periša krenu da referiše neki akt, u stilu - da je to prigovor SPS-JUL koji bi trebalo odbiti, a kojim oni navodno traže poništaj odluke izborne komisije iz Vranja... Ne dadoh mu da dovrši: ″Je li to onaj prigovor koji je potpisao Borivoje Janković, kao član proširenog sastava SIK, a naterao ga Milisav Milenković?" Periša skoči, iako to nije njegov manir, i skoro najžešće reče: ″Mi danas imamo mnogo i drugog posla, nije bitno ko je prigovor potpisao, bitno je da ga odbijemo".
- E, pa neće moći. Janković je član proširenog sastava SIK-a, i on ne može ništa potpisivati. A inače, to je isključivo ovlašćenje Gorice Gajević, koja u ime te koalicije potpisuje sve akte - rekoh ja. A gde vam je gospodo odluka? Najednom su svi zaćutali, i ja nastavih: Treba da vas bude stid, što ovog mladića terate da potpiše pravni falsifikat. Da bi bio prigovor, mora postojati odluka. Ta odluka nije dostavljena, i zato ste nas ovde danas sakrili, da ne bi videli ovi stranački predstavnici, jer bi se oni tome suprotstavili.
Posebna lakrdija je, što predsednik izborne komisije iz Vranja nije ovlašćen ni po jednom osnovu da odlučuje u vezi predsedničkih izbora. Bilo kakav poništaj u vezi predsedničkih izbora možemo doneti samo mi. I niko drugi. I ja im čitam zakonske odredbe, jer uistinu, osim Rajka i mene, ubeđena sam, da niko i nije pročitao zakonski tekst. Ali, ovde nije u pitanju neznanje.
- Ako postoje nepravilnosti na Kosovu, a evidentno postoje, jer imamo hrpu prigovora SRS od 24. septembra o kojima uopšte nije odlučeno, onda ta biračka mesta poništavamo i nalažemo da se o istim odluči u roku od sedam dana. To je procedura, i od nje ne smemo odstupiti. Ako ste tu podmuklost pripremili, znajte da će cela odluka o proglašenju rezultata pasti na sudu.
Čiji je to specijalni interes, zbog koga nas terate na ovakvu nezakonitost. Jer u ovoj fazi imamo samo lažni prigovor, zloupotrebljenog Jankovića koji je to potpisao, a verovatno tražite lažnu odluku. Ali treba da znate, da je samo vi Vukićeviću možete potpisati, a ne predsednik komisije iz Vranja. Hoćete li ga dovesti ovde kao jagnje na klanje?
Kao da sam predosetila, da će taj nedužni čovek iz Vranja biti sledeća žrtva, ali to se u tom trenutku vrlo prikrivalo. Oni su svi ustajali, jer su rekli da su doneli odluku, a na moje pitanje kako, Milisav mi reče: ″Evo,u zapisniku ćemo staviti da si ti glasala protiv". Obraćam se Rajku, zaprepašćena da je i on pristao na ovkvu nezakonitost, ali on samo odmahnu rukom: ″Odneo je đavo šalu".
Uhvatila sam malog Jankovića za ruku, i upitah ga: - Zašto si, čoveče, potpisao lažni prigovor? Znaš li da zbog toga možeš da odgovaraš?
- On je, čekajući da se svi raziđu, tiho odgovorio: ″Uroš Šuvaković je sve dogovorio sa Milenkovićem, i meni su rekli da to potpišem". Bio je sav nevoljan, i onako usput reče: ″Oni nešto muvaju, ali ja to ne mogu da prokljuvim, jer se u izborni postupak apsolutno ne razumem. I šta mi kažu ja to uradim, a vidim da nije u redu",
- Pa čoveče, pravnik si, čitaj ove propise!
″Briga me za propise, sve je gotovo. Jasno je da štab SPS-JUL izdaje Slobu, ali šta ja tu mogu."
Posle tog njegovog konfuznog jadanja, odustala sam od svake namere da ga ubeđujem na nešto drugo, što on nije u stanju ni da shvati.
A upravo je startovala noć opasnih sakrivanja.
Napolju je bilo kao u košnici. U jednom trenutku pogašena su sva svetla, jer su bacane kamenice na prozore. I sa svih strana se orilo: ″Lopovi, lopovi". U tom trenutku niko nije mogao da veruje, da je to sve bilo izrežirano.
Naime, odluku o proglašenju rezultata prvog kruga trebalo je doneti u 20 časova, kao što je bilo napisano u dnevnom redu. A onda je, sat pre toga, predsednik SIK Vukićević volšebno sakriven.
Sproveli su ga na sporedni ulaz, uz jedno tupavo obrazloženje ″da mu se upravo razbolela žena".Čak i da je umirala, on tog trenutka nije smeo napustiti sednicu, a pogotovo Skupštinu.
Prema tome, svi smo znali da je to trik. A trik je imao poruku: ″Ako nema predsednika komisije, ne mogu se proglasiti ni rezultati, pa se sednica odlaže". I tako iz sata u sat, da bi se realizovala ta fatalna slika opkoljene Skupštine, izdirigovanog i pripremljenog okruženja koje satima urla i baca kamenice vičući: ″Napolje lopovi". Naravno, da je to direktno išlo u etar, a za to vreme mi, kao poslednji bednici, sedimo u zamračenim prostorijama, da nam neki kamen ne bi razlupao glavu. Pri tom, hol Skupštine je bio prepun raznog sveta, uglavnomposrednika koji mobilnim telefonima izveštavaju da je Komisija pobegla, jer je Vukićević napustio zgradu. To se sve vrlo dobro uklapa u sliku rasula. On jeste napustio zgradu, a mi smo skriveni u mračnoj prostoriji dreždali, ne znajući šta će dalje biti. A odjek, da mi ne smemo naš lažni rezultat da objavimo, nego čekamo da se svi sklone, pa da onda izađemo kao poslednje kukavice.
Već je prošlo 24 časa, što je bio krajnji rok za proglašenje rezultata, a Vukićevića ni od korova. Dovukli su ga isti oni koji su ga i odvukli, negde oko 1 sat ujutru. Zatim su sve nas postrojili u jednu salu, i rezultati su bili proglašeni u roku od pet minuta.
Onakvi kakvi statistički jesu, ali u koje niko više nije verovao. A to su: 48,96% za Vojislava Koštunicu, i 38,62 % za Slobodana Miloševića.
Istovremeno je zakazan drugi krug za 8. oktobar 2000, jer nijedan kandidat nije ostvario preko 50 odsto glasova u prvom krugu, da bi bio proglašen pobednikom.
Šta je sa ovim poentirano?
To, što su tada skočili predstavnici DOS-a i ostalih opozicionih stranaka, tvrdeći da je Borivoje pobegao samo da oni ne bi izvršili uvid u statistički materijal, za koji isključivo on daje ovlašćenje. I to je apsolutno tačno. To je ravno njegovom begu. To je ta sramna režija. A posledica je, da se javnost lako ubedi da uvid nije dozvoljen zato što je netačan. Iako statistički podaci sami po sebi su takve prirode, da se mogu nesumnjivo lako utvrditi. Da je to omogućeno te večeri, onda niko ne bi rasplamsavao sumnju da su netačni. Tog trenutka je posao bio završen.
Znala sam nepogrešivo, da je sve urađeno da proizvede samo jednu posledicu - da se drugi krug nikada ne održi. Jer će krenuti protesti. Usvajanjem ovog rezultata istovremeno je i određen drugi krug predsedničkih izbora, sa utvrđenim terminom 8. oktobra 2000, iz razloga što nijedan od kandidata nije dobio apsolutnih 50 odsto +1 glas, koliko je potrebno za pobednika.
Ali ko će u to uopšte još poverovati, pored ove manipulativne igre čelnika SIK-a?
Imala sam dilemu: da li da dam ostavku, ili da pokušam da dodem do Miloševića? Samo s jednim ciljem: da mu kažem da su ga njegovi lihvari upropastili. Svesno. Namerno. Podlo. Uslov za žalbu DOS-a je isključivo njihova režija.
Ovaj drugi deo je prevagnuo, ali mi stvorio i novi problem. Kako ja uopšte mogu doći do njega? U glavi su mi bili svi koje znam, ali niko njemu nije bio ni blizu.
Izlazeći iz Skupštine osetih odjek noći opasnih zavera. Svuda se orilo. Bio je to vrhunski majstorluk bezobraznog, kamuflažnog trijumvirata. Vežba za dan kada će Miloševića sa trona skinuti njegova najomraženija klika, u sprezi troglavog izdajstva - saradnika, policije i vojske. A sve pod geslom ″da se ne mogu odupreti nezadovoljstvu koje je izazvala izboma krađa". A gde je krađa? Nigde. Bitan je privid, on je ostvaren.
Te večeri, u Skupštini se upravo izvodila imitacija krađe. U ovakvom stanju treba i javnost, i sve druge, ubediti da smo izvršili izbornu krađu, jer rezultat nismo smeli saopštiti javno. To je nešto najogavnije što sam u životu videla, pripremanje sopstvenog dela sa satanističkim obeležjem. To naručeno radanje monstruma. To radovanje monstrumu. To neimanje časti. Bila je to šizofrena priprema eksplozije koja treba da upali fitilj. Destruktivno izlaganje sebe da navodno kradeš za Slobu. A, u stvari, oduzimaš mu elementarno pravo da ikada sazna istinu. Ko to uopšte može otkriti kad je opšte ćutanje šifra zavere, čije čari izdaje su u održavanju poverenja onog koga izdajete. I, istovremeno, nepoverenja onog ko u izdaju veruje. Taj spoj se fatalno približava. Još samo koji trenutak, da se brižno pripremana izdaja izbaci u orbitu. Ali to niko neće znati, a pogotovo ne on.
To je ta komisija koja je već odradila prljavi posao, kojeg sam se gadila.

PRVI PUT KOD MILOŠEVIĆA
3. oktobar 2000.
Kako doći do Slobe?
„Jedini put je Mira", odzvanjale su mi reči …
Ali, kako doći do Mire?
Nemoguće, kao i do Slobe.
Pozvala sam je 2. oktobra. Saopštila je da me može primiti 3. oktobra u 9 časova, u Direkciji JUL-a. Lupih se rukom u glavu: Opet moram preko JUL-a.
Meni je to i bio cilj, stići do njega pre sutra. Pre sednice Saveznog ustavnog suda, zakazanoj za 4. oktobra 2000, na kojoj će se raspravljati žalba DOS-a, uložena na odluku o proglašenju prvog kruga predsedničkih izbora. Za deset minuta sam bila u Belom dvoru. U trenutku kad sam ja ušla u kabinet Sloba je telefonirao. Samo mi je rukom pokazao da sednem, i nastavio da razgovara.
Sloba ustade i pozdravi se. Bez preterane srdačnosti, ali i bez trunke nadobudnosti. On se nasmeši, pa reče: ″ Šta je to tako važno, da me Mira, evo sad, požurivala da vas primim? Zašto takva konspirativnost?
Pa, svaki građanin ima pravo da traži susret sa svojim predsednikom", reče Sloba, verovatno da bi mi razbio tremu.
- Ima pravo, ali nema mogućnost. Doći do Vas je misaona imenica - rekoh. - Ja sam već mesec dana samo tim preokupirana, jer mi je nelogično da stojite iza odluka koje Vaš štab nameće SIK-u, a koje su celini na Vašu štetu.
On je to ćuteći saslušao, i ja nastavih:
- Prosto ne znam odakle da krenem - rekoh, držeći gomilu dokumentacije na kolenu.
″Pa, krenite od početka", reče on prilično šaljivo i nasmeja se. ″Stavite tu svoju fasciklu na sto." Malo se sabrah, pa rafalno nastavih:
- Isključivo sam došla, predsedniče, da kažem da Vas izdaje vaša bagra, i da su oni ti zbog kojih će nad Vama biti izvršen zločin. Ne znam kako i ne znam kad, ali to će se neminovno desiti.
Za trenutak me pogleda nekako življe, i ja opet u dahu nastavih:
- Vi ovo možete shvatiti kako hoćete. Možete me izbaciti odmah, ali moja savest bi ostala neumirena ceo život, da nisam preduzela sve da dodem i ovo kažem. Zbog svih ovih stvari koje se dešavaju u komisiji, a koje su za moje poimanje prava i pravde jedan krvožderan čin strvina, kojima ste stavili glavu u njihove čeljusti.
Pogledao me je donekle ispitivački, pre bi se reklo podozrivo. A onda sasvim mimo reče:
″Samo nastavite".
Računala sam na kartu neposrednosti i iskrenosti, jer ta moja osobina razoruža i najveće cinike. Ali, istovremeno, takvo treskanje bez okoliša, bez uspostavljanja podrazumevajuće distance, bio je i moj najveći hendikep, jer je lakoća izražavanja umanjivala značaj mojih argumenata, a kojih je u ovom slučaju bilo na pretek. I jedino čega sam se plašila, da ih zbog brzine ne stignem izneti.
Tada sam izdeklamovala sve, od užasnog a namernog neuvažavanja stranih posmatrača, do izbacivanja javnosti iz rada SIK, preko odugovlačenja objavljivanja preliminarnih rezultata ″kosovskog incidenta" sa lažnim prigovorom i naknadnom lažnom odlukom, koja će već sutra na sudu oboriti odluku o proglašenju prvog kruga. A ta odluka je doneta po isticanju zakonskog roka, namerno da bi joj se što više mana prikačilo. Naglasila sam, da je drugi krug samo formalno zakazan za 8. oktobar 2000. godine, ali da se odštampani materijal praktično i ne rastura po izbornim komisijama. I da je to, takođe, opstrukcija SIK-a.
Milošević me je pažljivo slušao. Onda ustade i najednom me prekinu: ″Ako je sve to tako, zašto me o tome niste obavestili pre nego što je ta odluka doneta? I kako posle ponoći, kad ja imam informaciju da je odluka doneta 27. septembra u 20 časova, i da je sve proteklo u najboljem redu".
Ova informacija, da je SIK usvojio odluku u 20 časova, mene do te mere prenerazi, da mi je znoj curio niz leda. Kako li ga samo lažu...
- Kako Vas obavestiti? To je prosto u domenu iluzije. I da mi jedan prijatelj nije dao Mirin telefon, ja sigurno ne bih mogla doći ni danas - rekoh. - Pa, nije mi jasno da Vam Bora ili Milisav nisu rekli, da je odluka usvojena tog dana, tek posle 24 sata … Pa, zar Vam oni nisu ranije javljali šta se od njih sve tražilo i na kakve bezobrazluke pristaju, da bi sav rad SIK-a iskompromitovali.
Sloba malo odćuta, pa reče: ″Pa i meni baš nije jasno, jer vi ste ovde rekli gomilu podataka, i ne znam zašto mi to Bora ne bi javio. Ili Milisav, sasvim svejedno. Teško je i pomisliti da mi oni to ne bi rekli".
- Pa, zar Vam se oni ne javljaju? A na startu su na sva zvona brujali da su vam kućni prijatelji …
″Ne! A što da mi se uopšte javljaju. Od Požarevca, pa do izbora na sve njihove funkcije, nisu mi s grbače silazili. Ali, ja sam očekivao da oni rade po zakonu i da je sve u redu. Manimo sad to. Kad ste već tu, recite mi najbitniju stvar iz tog izbomog procesa, koju sam malopre raspravljao sa mojim saradnicima. Zanima me proglašenje izbome liste DOS-a? Da li ste vodili računa o činjenici, da stranke koje se finansiraju iz inostranstva ne mogu učestvovati na izborima. A svi iz DOS-a su na režimu stranih donacija", reče on.
- Nismo - iznenadih se pitanjem, a i činjenicom da o tome niko nikad ništa nije progovorio.
- Ali, ovaj Zakon o izborima, predsedniče, to pitanje nije regulisao, a usvojen je pred samo raspisivanje izbora. Mislim da je takva odredba mogla lako proći, a i trebalo je, jer, kako su nam rekli strani posmatrači, ovi izbori su već unapred odrađeni za DOS, sa unetih 70 miliona dolara za njihovu pobedu. I to bi u startu rešilo sve probleme.
″Evo, baš smo sad razgovarali", zastade on.
- Zar tek sada, predsedniče, to je prekasno. Kako danas? Pa to je trebalo uraditi pre raspisivanja izbora. Takvu pravnu mogućnost propustiti, to je upravo ovo što ja Vama pričam. Da je ceo postupak, od raspisivanja do ove odluke, vrlo smišljen scenario. Ko Vas je gurnuo u ove izbore, taj je posao za DOS već završio.
Najednom primetih da me Sloba više ne persira. A to samo govori o njegovoj neposrednosti, koju u startu uočite i koja vas osvoji.
„Dobro si to rekla - gurnuli me u izbore - nasmeja se on, i nastavi više za sebe - svima se nešto žurilo, svi su me nešto nagovarali. Ali, da se više ne vraćam na to. Nego, reci ti meni: zašto ta vaša komisija nije koristila Zakon o finansiranju stranaka iz '92, u kome postoji takva odredba, o zabrani finansiranja političkih stranaka spolja. A to je, pravna prepreka za proglašenje izborne liste onih koji pare uzimaju iz bilo kakvih stranih izvora."
Za trenutak me zbuni ovim pitanjem, jer iskreno rečeno, taj zakon nikad nisam ni videla, zato što je on važan za političke stranke. Posle kraćeg dvoumljenja, snadoh se:
- A zašto SPS-JUL nije uložio prigovor na kandidaturu DOS-a, upravo koristeći odredbe tog zakona, koji Vi znate … Izvinite, predsedniče, opet je to posao Vašeg tima. Da su uložili prigovor blagovremeno, mi bismo u SIK o njemu morali odlučivati. To se ne bi moglo sakriti.
″Pa, zar nisu reagovali?", reče on i naglo odmahnu rukom.
- Ne, to bih svakako znala. Da li Vi znate da je takva ideja postojala? Ili su Vama rekli da su podneli prigovor - a nisu, kao i mnoge druge stvari.
″Ne znam, nisam se tim ni bavio. Rekao sam im u načelu, da me ne gnjave za svašta, nisu im ovo prvi izbori. To su znali i bez mene. Ne mogu ja misliti o svemu. Evo, jutros sam se tog
setio."
- Sad je to kasno. Svi rokovi su prošli. Moj motiv dolaska je upravo u delu Vaše rečenice, jer svi misle da Vi dirigujete neposredno Komisijom preko Bore i Milisava, i na taj način Vas satanizuju u javnosti. A ova dvojica slušaju samo Milutinovića, Šuvakovića i Minića, a oni očigledno imaju drugi komandni centar. Sve što je dosad urađeno, samo ukazuje da je to tačno.
″Koji centar, kakav? Otkud tebi takva saznanja?", rekao mi je dosta ozbiljno.
- Ja, predsedniče, ne znam lokaciju centra ni glavnokomandujućeg, ali to sigumo niste Vi. Znam onog ko komanduje odlukama SIK, koja je i proizvela svu ovu papazjaniju o kojoj Vam pričam. Hoću reći, sa nama nije dirigovao DOS, nego Vaš štab, na čelu sa Milutinovićem ali se ispostavlja da sve ide u korist DOS-a. Čiji je taj centar ja ne znam, ali mogu glavu da založim da nije Vaš - rekoh otvoreno.
Nastade neko neprijatno ćutanje, koje me mučilo više zbog činjenice što nisam rekla sve što sam htela, nego zbog otpora koji proizvodi moja priča. A onda se setih:
- A da, predsedniče, prioritet mog dolaska je u jednoj molbi.
″Kojoj?"
- Da se sutra obezbedi direktan prenos sednice Saveznog ustavnog suda, jer je to jedini način da se vidi zbog čega će naša odluka sutra pasti, i kako su Vaši prijatelji Vukićević i Milisav sve udesili da odluka o proglašenju prvog kraga ostane zauvek sumnjiva.
″Koja odluka?", upita dosta iznenađeno.
- Pa, ova o proglašenju prvog kruga i istovremenog zakazivanja drugog kruga. Ona sutra sigurno pada pred Saveznim ustavnim sudom, i ja to znam, i to direktno iz suda. A sve je učinjeno od strane komisije da tako i bude. Smatram da Vi to treba da znate, iz razloga što Vam se spočitava da upravljate SIK-om. Vi biste legalno ušli u drugi krug da naša odluka nije imala improvizaciju o Kosovu, da bi DOS dobio pravo na žalbu. Namernu i nezakonitu improvizaciju.
″E, to me živo zanima. Šta je oko tog Kosova, ja to uopšte ne razumem. O kakvom propustu je reč", upita.
- Pa, u stvari, ništa, a predstavlja svašta. Postoji nekoliko biračkih mesta na kojima su utvrđene nepravilnosti i uloženi prigovori - rekoh, trudeći se da odgovor bude što precizniji. - Te prigovore uložila je Srpska radikalna stranka, odmah 24. septembra 2000. Isključivo smo mi kao Savezna izborna komisija dužni da o istim odlučimo. Ali o njima nikad niko nije odlučio, eno ih, čuče kod Milisava. A onda su se on i Vaš štab dosetili uoči samog proglašenja odluke o izborima, da napišu lažni prigovor, da posle toga nateraju predsednika izborne jedinice Vranje, da on potpiše odluku o poništavanju tih biračkih mesta, za šta uopšte nije ovlašćen, i eto ga formalni nedostatak.
″A šta to menja?", upita me on, vidno zainteresovan za ono što pričam.
- Menja svašta. To je šlagvort da odluka o izborima na Kosovu sutra padne pred Saveznim ustavnim sudom, jer o stvarnim prigovorima niko nije odlučivao, a o lažnom je odlučio nenadležni organ. Šta će te crnje i gore? A druga stvar, kao najbitnija, Zakon o izborima nalaže da svako biračko mesto koje je poništeno mora i da se ponovi. Ovde namerno nije određeno ponavljanje.
Brže-bolje hvatam zakon koji sam ponela, i tražim da mu pročitam odredbu.
On me prekide: ″Ma nemoj, bre, da mi čitaš. Verujem ti, samo ne znam zašto to niste sproveli".
- Pa zato, što treba odluka sutra da padne, da bi se Vaši ljigavci lakše dodvorili DOS-u - nastavih uporno svoju priču.
″A ko to nije hteo da ponovi izbore na tim poništenim mestima", upita on.
- Pre svega, Bora i Milisav, koji su najodgovorniji, jer su nametnuli takvo rešenje. A njima su to naredili Šuvaković i Milutinović. To mi svi u SIK znamo. Videćete, mene to boli isključivo kao čoveka, i zato sam došla … Kako se DOS-u sada strašno žuri, da u ovoj euforiji sve završi, očigledno da je Vaš štab to uradio za njih a ne za Vas, jer Vama ponavljanje ide u prilog, a to je jedino i zakonito.
″Šta bi bilo da su ponovljeni izbori na tim biračkim mestima?"
- To bi se još rasteglo oko mesec dana, i opet biste ušli u drugi krug. Jer tih nekoliko biračkih mesta ne utiču ni na kakav rezultat. A tim pre, što na Kosovu tradicionalno Vi dobijate više glasova od drugih.
″Šta je sa onim navodnim glasovima Albanaca? O tome štampa bruji", dodade.
- E, to je ta dobro upakovana laž. Ima i takvih, poništenih mesta, ali ima i mnogih drugih na području gde žive Srbi. Ali, svi ti glasovi, i Srba i Albanaca, su bez uticaja na konačan rezultat. I da su ponovljeni, rezultat bi bio isti, ali naša odluka ne bi imala tu sumnju, da su za Vas navodno glasali Albanci. A drugo, bila bi ispravna iz formalnih razloga. Ali da se razumemo, to nisu samostalno smislili ni Bora, ni Milisav. Oni su na direktnom lancu Šuvakovića i Milutinovića - završih.
″Pre svega, Milutinović je šef mog izbornog štaba, i nema logike da on nagovara protiv mene. To je nemoguće", reče hladno, i učini mi se da htede ustati.
- Eto, predsedniče, vreme je da me izbacite. Ne verujete mi, a to sam i očekivala. Reč je o velikom kreatoru Vaše izdaje. Radite sa tom informacijom šta god hoćete, ja sam je barem rekla, to sam jedino i mogla, i svoju sam dušu olakšala. Toliko sam mogla i toliko sam uradila. Pošto je on i dalje sedeo, ja nastavih:
- To i jeste najodvratniji deo priče. On je direktno zabranio famozni snimak stranih posmatrača, koji je Vama išao toliko u prilog. Znate li šta bi značilo da je ovaj narod ipak video šta sve može proizvesti tih 70 miliona dolara, a to je cena Vaše glave! Da je ta informacija građanima bila dostupna, barera deset odsto bi DOS manje dobio. Bili bi razotkriveni. Milutinovićev cirkus ova dvojica Vaših Požarevljana doslovce sprovode. Ako ne verujete – proverite …
Taman da krenem, a on mi reče ″Sedi". I ja opet sedoh.
Polako je ustao, i lagano hodajući, držeći ruke na leđima, u poluokretu upita: ″Je li to istina?", usporeno naglašavajući svaku reč, pa nastavi: ″Zanima me isključivo jedna stvar, sa kojom ja nikako nisam načisto. Jeste li vi, kao komisija, zaista tamo nešto prekrojili u bilo kom smislu? I tražim da mi kažeš istinu".
- Nije ništa prekrojeno, ali je stvaran utisak da jeste. Kontinuirano i to je cela istina - odgovorih.
Dok sam mu prepričavala manje-više rad cele SIK, primetila sam da ne ignoriše nijednu reč, i da mi sve više postavlja potpitanja. Moje uverenje je bilo da to radi ne da bi me proveravao, nego da bi imao što više podataka.
A onda mi reče: ″Šta je sa onim vojnicima?"
- Ništa, predsedniče, to je čista farsa. Tamo nema ni 40.000 glasova. Ali, kao što znate, trubi se da ih ima 100.000, a to što se ne demantuje, pitajte ove vaše. Oni su isključili javnost. To je Milenkovićevo maslo.
Krenuh ja sigurnije da odgovaram, i on istog momenta reče, kao da mi pogodi misao:
″Zbilja, što se to ne demantuje ako nije tačno?"
- Eto, pitajte te Vaše - odgovorih. - Oni ne daju da novinari priđu, a kamoli da ih traže. Nijedna konferencija za štampu!
„Dobro, Arežina, kad kažeš da ti poništeni izbori ne utiču na rezultat, ne vidim onda logiku da se moraju obavezno i ponavljati. Pa, nije to valjda takav propust zbog čega bi sud morao da poništi celu odluku, ako oni ne menjaju sam rezutat."
- Moraju, predsedniče. To je izričita zakonska odredba, i to član 96. i 97. Zakona o izborima. I da znate, to nije moralo po ranijem zakonu, ali po ovom, koji se primenjuje na ove izbore, mora. I da smo ispravno doneli odluku o ponavljanju istih, kao što sam rekla, ne bi postojao ni formalni razlog da Sud poništi odluku SIK-a. A sad taj razlog postoji, i sa njim se može manipulisati na razne načine, što je u javnosti već i učinjeno.
″A kako znaš, da će Sud baš zbog toga da ukine odluka SIK-a?"
- To znam provereno, jer sam ja u tom sudu svakodnevno. Manje-više, meni su to već sudije rekle, i same šokirane što smo svesno napravili taj propust. Poništavanje iz tih formalnih razloga, videćete, odjeknuće kao bomba. To će biti predstavljeno ko zna kako. A slutim najgore. Proglasiće se da je utvrdena navodna izborna krađa. Niko živ neće poverovati da se odluka SIK-a poništava iz formalnih razloga.
″Shvatam, potpuno mi je jasno. To se može ispolitizovati kako god hoćeš, reče.
- Ali, predsedniče, ima tu još jedan problem. Skoro da zaboravim, ovaj Živković …
″To je direktor statistike, jel' o njemu govoriš?"
- Da, da, o njemu je reč. Otkad je on u kontaktu sa DOS-om, sve se urušilo. On sutra treba da odigra ključnu ulogu glavnooptužujućeg. On će pred sudom tvrditi da je naša odluka problematična, i to će dovesti do katastrofe. U stvari, ovo je jedan od najjačih razloga što samdošla. Našu odluku rušiće naš čovek!
Sloba zastade, jednu nogu stavi na stolicu koja je tu bila, podboči se i zagleda, ništa ne govoreći. Imala sam utisak da je on ili začuđen, ili mi stvamo ništa ne veruje.
Dodadoh: ″Pa, evo, pišu i sve opozicione novine. Juče primio Labusa i Dinkića, odlazi često u štab Demokratske stranke … I ja mislim da Vi to znate".
Ćutao je, pa je opet nastala neka neprijatna tišina. Gledao me je pravo u oči. Čini mi se da je hteo sam da proveri tačnost mojih podataka.
Onda je ustao, seo za svoj sto, i okrenuo telefon: ″Milane, šta radiš?" Bila sam sigurna da je to Milutinović. ″Ništa", odgovori ovaj. Bio je uključen spikerfon, čula sam Milutinovićev glas potpuno jasno. Ali ne znam, da li je to Sloba namerno uradio, ili se slučajno uključio.
″Molim te, reci mi zašto mi niko ne govori da se Živković viđa sa ovim DOS-ovim predstavnicima?" - pita Sloba.
″Pa, to je apsolutno nevažno", odgovori glas s druge strane. „Uostalom, to mu je odobrio Šuvaković, a ne ja. Zar ti on to nije rekao?"
Sloba na to ne odgovori, već nastavi: ″A zašto mi niste rekli, da je nešto loše urađeno na Kosovu, po formalnom pitanju. Nešto je poništeno, a da istovremeno nije ponovljeno glasanje."
″Ma, to su gluposti, potpuno beznačajne", vrlo razvučenim glasom govori Milutinović. Kao da traži vreme za neki pogodniji odgovor. ″Kažem ti, nebitno je, jer je svega poništeno tamo nekoliko sela. I zašto bi sad mi čekali da se to sve ponovi. Treba 15 dana samo za raspisivanje, a to će se odužiti, i drugi krug bi mogao doći na red tek za mesec dana. I nikad kraja. Nebitno Slobo, budi potpuno siguran."
″Ali, zbog tog će se poništiti odluka SIK-a sutra pred Saveznim ustavnim sudom. Imam informaciju da će sutra zbog toga pasti naš prvi krug, a samim tim i zakazivanje drugog kruga; pa onda bolje da ste to sve zakonito ponovili, a ne da sami pravimo haos", kaže Sloba.
″Ma kakvi, ko ti to, molim te, kaže? Otkud ti to? Pa, mi držimo Savezni ustavni sud pod kontrolom."
Slušala sam, a kao da sam gledala cereći Milutinovićev pogled.
Sloba me pogleda krajičkom oka, a onda mirno reče: ″Pa, rekao mi je član te komisije, Arežina". Mislim da on Slobi nije dozvolio da završi rečenicu, jer iz telefona prosto zatutnja: ″Ma pusti tu budalu,
Slobo! Nisi valjda nju primio. Pa ko ti nju dovede? Otvoreno ti kažem, žena je monstrum! Ona pravi tamo haos, a osobito maltretira Milisava koji je odličan, kooperativan, sjajan saradnik … A da ti kažem, ta ludača, tamo u svom sudu pokreće neki postupak za brisanje «Diposa», i ja ću se s njom obračunati posle, samo da prode ova gužva", vikao je iz sve snage.
″Ne slušaj nju, molim te, to je kreten. A što se tiče Saveznog ustavnog suda, pa to sam ti davno rekao, to je moja stvar, i sutra će odluka biti potvrdena. I nisi valjda pristao da sa njom o toj stvari razgovaraš."
Sve vreme Sloba je ćutao, ali sam primetila izrazitu neprijatnost, valjda što ja to sve čujem. Rukom sam mu pokazivala da je meni drago što me takav čovek kudi. A bi mi osobito drago, što konačno čuh ono što mi se logično pokazivalo od već čuvenog sastanka oko Rodićevog «ABC produkta».
- On je monstrum, a ne ja - rekoh glasno. Najednom ustadoh, i krenuh prema stolu gde
Sloba sedi govoreći glasno:
- Ja, predsedniče ne lažem. Zapamtite to! Dovedite ga, suočite nas.
Govorila sam namerno glasno, da sad i Milutinović mene čuje …
Ali, Sloba je već bio spustio slušalicu. Neprijatnost koja mu se pojavila na licu nije uopšte silazila. Kao da ga je nešto baš pogodilo. ″Ma, sedi Milena", reče.
Ali ja videh da se on znatno promenio. I dalje sam stajala. Pomislih, sad sve ovo što sam ispričala Miloševiću, biće do kraja minimizirano.
A tek kako će me posle Milutinović olajavati. Htela sam da stvar isteram do kraja:
- Dovedite ga, molim Vas, pa da konačno vidimo ko laže. Ovo je idealna prilika da raščistite, da li lažem ja ili oni Vas debelo obmanjuju. Sutra nema popravke.
Do te mere sam žustro ponavljala ″suočite nas", da sam čas sedala, čas ustajala. Ali, pošto on nije izgovarao nijednu reč, ja se opet vratih onom što sam već nekoliko puta rekla:
- Sutra će odluka, predsedniče, pasti. A on to i hoće, ali tad će biti kasno. Biće apsolutno kasno. Tad je nevažno da li će te mi verovati. Važno je danas - skoro sam vikala.
Bez ikakvog komentara Sloba je ponovo okrenuo telefon, i nekome reče: ″Pošaljite mi
Šuvakovića odmah"!
Pogleda me, i dosta staloženo reče: ″Sedi, Milena. Polako, videćemo, možda nije trebalo da kažem tvoje ime", rece poluglasno.
I ja shvatih značenje, pa mu odgovorih:
- Pa, ja sam zbog toga i tražila da dodem inkognito, jer ja se, predsedniče, jedino bojim Vašeg okruženja. Zato što remetim njihov prljavi plan, ja to znam.
On odmahnu rukom: ″Pa, tako mi je Mira jutros i predstavila tvoju želju. Ali, kod mene je nemoguće doći tajno, uvek neko sazna. Ali, to sad nije važno".
- Meni, predsedniče, ne smetaju kvalifikacije, jer znam da govorim istinu. I Vi će te se, nažalost, vrlo brzo uveriti u to. Volela bih da ne bude tako, pa neka sa mnom bude što bude …
U tom času ude Šuvaković. Imao je upadljivo bledo lice, nekako dečačko, skoro neobično blago. Sav mi je bio čudan. Ranije sam mislila da je to neki stariji čovek. Prosto mi se u sekundu nametnu pitanje: Šta će mu ovo dete? Kome on može biti autoritet?
On je stao ispred Slobe, ne pogledavši u mene uopšte, kao i da me nema. I nekim piskavim glasom, skoro u stavu mimo reče: ″Tražili ste me, predsedniče". ″Da, Uroše", reče Sloba ustajući od stola. ″Zašto si ti odobrio Živkoviću, onom statističaru, da prima Labusa i Dinkića van Skupštine, i zašto me o tom nisi obavestio? Evo, sad čuh da odlazi i u DOS."
″To novine pišu predsedniče, znate već šta sve pišu opozicione novine."
″Uroše, ovog sekunda to mi je rekao i Milutinović. Upravo mi je on potvrdio da si ti to odobrio."
Šuvaković za trenutak zastade, a onda nastavi vrlo sigurno: ″To i Milutinović zna, nisam ja ništa Živkoviću odobrio, već sam ga samo pitao zašto je tamo išao, i zašto je primao ovu dvojicu. I on mi je to priznao."
″Pa dobro, zašto to i meni niste rekli?"
″Da vas ne uznemiravamo sitnicama … Ja sam mislio da Vam je to Milutinović rekao."
Najednom Sloba krenu mnogo krupnijim glasom: ″Uroše, ali ovo nije sitnica. Ako već novine pišu sve odreda, da SIK krade za mene, a glavni čovek statistike dogovore obavlja sa DOS-om … nemam ništa protiv, neka obavlja, ali onda neka novine tako pišu. Neka pišu da ne ide samo tamo, nego da od njih prima naloge, a ne da ja dirigujem sa njim. Jer ja ga i ne poznajem. I zato si bio dužan da mi to kažeš. Uostalom, kao štab ste morali dati o tom saopštenje."
Prvi put sam primetila da je besan, Uroš je samo ćutao. ″Pa, nije problem saopštenje" - reče - ″evo, sad ću ga napisati".
″E, sad nećeš ništa pisati. To je trebalo pre nego što je odluka usvojena. A očigledno je ta odluka trapava, i sutra kad padne pred sudom, vi ćete verovatno tad pisati saopštenje. Uostalom, obojica ste mi to tek sada rekli, a verovatno ne bi nikad, da mi to Milena nije ispričala. Sad ništa više nije važno", govorio je robusno i ljutito, prekidajući svaku Uroševu nameru da se odbrani.
Meni bi drago samo zbog jedne stvari, da se uverio barem delom da ja govorim istinu.
Međutim, moje radovanje ne potraja dugo. Uroš me pogledao letimično, i onda, kao recitaciju, izdeklamova sledeće: ″Nema nikakve veze što se Živković viđa sa DOS-ovim predstavnicima, jer on je naš čovek, i to nama ne može naneti štetu. A što se tiče suda, tu se ne sekirajte predsedniče. Odluka će sutra biti potvrđena."
Osetih da je vreme da se umešam: ″Slušajte Uroše, odluka se neće potvrditi. I ja sam zbog toga došla kod predsednika, frapirana činjenicom da je sve uradeno da bi ona pala".
″Nije tačno", reče Uroš ne pogledavši me, i to vrlo povišenim tonom. Sloba je ćutao i gledao čas u mene, čas u Uroša.
- Apsolutno je tačno - ponovih značajno. - Uostalom, naša odluka je i doneta samo da bi pala. Ona sutra sigurao pada, jer će je lično taj vaš čovek, Živković, sutra učiniti sumnjivom više nego što inače jeste. Ponovila sam priču o Kosovu, zloupotrebi predsednika izborne komisije iz Vranja, o zloupotrebi Borivoja Jankovića kao proširenog člana SIK-a iz SPS, na šta me je Uroš mrko pogledao i rekao:
″To su gluposti, nećemo mi valjda zloupotrebljavati svoje ljude".
- E, pa videćete sutra - ja sam to opet više puta ponovila. Dok sam govorila Uroš me pogledao zeleno, kao što je bilo i njegovo odelo, i dodade: ″Ja vas najljubaznije molim, gospođo Arežina, da se vi ne mešate u naš posao. Uostalom, vi ste glasali suprotno".
Prekidoh ga:
- Logično da sam glasala protiv, a to je ispravno. A da su drugi glasali kao ja, sutra ne bi bilo spora, jer bi poništeni izbori bili ponovljeni, i sve bi bilo u redu - završih ja.
″Vi se ne mešajte u ishod odluka" - reče Uroš, a onda se naglo okrenu prema Slobi i reče, kao da predaje raport: ″Želim da vas izvestim, da će odluka Saveznog ustavnog suda biti jednoglasna, i potvrdiće odluku Savezne izborne komisije. To je definitivno".
-Ne, neće sigurno - bila sam i ja uporna.
On je opet, ne gledajući u mene, govorio Slobi.
″Evo, sad je upravo Minić obavio razgovor sa predsednikom tog suda, Srdićem, i sve je pod
kontrolom. Uostalom, Milutinović to može da potvrdi".
Sloba je bio naslonjen na sto, i najednom se uključi, ali vrlo srdito: ″Znaš šta Uroše, dosta mi je te priče o sudu i kontroli. Sud i ne sme da bude pod kontrolom, a vi ste trebali da stvar uradite zakonito, pa da ne molite sud. Jer, koliko sam iz svega ovog shvatio slušajući i tebe, i Milenu, a i sve ono što sam za ova dva meseca saznao, nema te kardinalne greške u računskom delu. I zato niste smeli dozvoliti da napravite formalnu grešku. To je bruka! Zar smete da tražite, da vam sad sud apstrakuje grešku, koju ste očigledno namemo napravili. I ja ne znam, Uroše, zašto ste ih pritiskali da navrat-nanos donose odluku, bez tog ponavljanja, a koje bi baš nama išlo u prilog".
″Nikakvih problema neće biti, predsedniče. Gospođa Arežina nema pravu informaciju, i ja samo želim to da kažem."
Naše neprijateljstvo se već moglo primetiti sa svake strane.
Osetih potrebu da kažem: - I ja imam informaciju, i to direktno iz suda!
Kad sam primetila da je Uroš seo, shvatila sam da je u ovom našem dvoboju on pobednik. Grčevito sam smišljala šta bi trebalo uraditi, da ja ostanem posle njega.
Uroš je očekivao da ja odem prva, a ja da on ode prvi. Sloba je pušio i ćutao. Ali, po dosta hladnom izrazu lica, shvatila sam da je sastanak završen, te da oni obojica očekuju da ja krenem. Svesna da Uroš neće izaći, okrenem se Miloševiću:
- Ja vas molim, predsedniče, da s Vama razgovaram nasamo. Želim nešto da Vam kažem sasvim lično.
Neprijatnost je i dalje trajala, jer Uroš je sedeo, valjda podstaknut Slobinom nezainteresovanošću za dalji dijalog.
Međutim, Sloba se okrenu i reče mu: ″Pozvaću te ja Uroše". I ovaj izade.
A ja odmah skočih, i najiskrenije rekoh:
- Ja, u stvari, nemam ništa da vam kažem, sve što sam imala - rekla sam. Htela sam da Uroš izađe, da Vam još jednom kažem, da to imate apsolutno na umu. Oni Vas lažu. Provereno znam kako će sud sutra odlučiti. I sutra je taj dan ″D". Budite sigurni, da će biti ovako kako sam Vam rekla, iako bih volela da ovaj put bude kako je Uroš tvrdio. Ali, nažalost, neće. Znajte da neće, to imajte kao sigurno. Odluka naša pada.
I on primeti da ja skoro plačem, ali ništa nije rekao. Ta nagla slabost me obuzela zbog osećanja da je glib oko njega previše dubok i da popravke nema. Krenula sam prema vratima, i tada Sloba, valjda da razbije tragičnu završnicu mog dolaska, onim pređašnjim, veselijim glasom reče: ″Odakle si ti Milena, kad govoriš ijekavski?"
- Iz Mrkonjić-Grada - jedva progovorih.
″A kad si došla ovamo" - upita on, valjda da bi mi dao vremena da se smirim.
- Davno - odgovorih. - Studirala sam ovde, ali mi je ijekavica ostala.
″Tako i treba, vi ste Krajišnici srčani i pošteni. Hvala ti što si došla, to je bilo dobronamerno i ljudski, ne sekiraj se. Valjda će biti u redu." I kao za sebe dodade: ″Eto, ti si iz Mrkonjića, pa si našla potrebu da dodeš, a ovi moji, E Požarevljani, nisu se ni javili. A voleo bih da sam sve ovo čuo ranije".
Za trenutak zastade, pa nastavi: ″U Dejtonu sam taj Mrkonjić jedva iščupao".
- Da, to u Mrkonjiću svi pričaju, i Vi ste tamo omiljeni.
Verovatno je taj Mrkonjić negde duboko bio moja podsvest, što sam ja toliko hitala da dođem do njega. Svaka a naša ljudska potreba, a i druga, neminovno izvire iz neke najdublje emocije.
- Pomislih u sebi, toliko duboke da je nismo ni svesni. Morala sam stići ranije. Mnogo ranije.
Slobu ne samo da varaju, već mu dvorjani polakiko otkidaju parče po parče živog mesa … Finiš zverstva.

KO ĆE PRE DA SE DODVORI DOS-u
4. oktobar 2000.
Pravo sam od kuće otišla u Savezni ustavni sud, a ne u sedište SIK, da se ne bih srela sa Živkovićem, za koga sam znala da će doći, iako ga sud nije pozvao.
Sednica se održavala u velikoj sali, u kojoj inače zaseda Savezna vlada. Jer, za razliku od komisije, ovde je javnost i te kako respektovana. Evidentno, svi učesnici su to smatrali važnim danom.
Sve sam to ovlaš snimila. Sednicom je rukovodio Milutin Srdić, predsednik tog suda. I posle ceremonijalnog obraćanja, dao je reč podnosiocima ustavne žalbe, tj. DOS-u, koga je predstavljao tim od sedam advokata, ali koji baš tog dana nisu imali uredno punomoćje. Prigovaram na ovaj procesni nedostatak. Čitam glasno DOS-ov sporazum, kojim je za sva zastupanja pred sudovima ovlastio isključivo Nebojšu Bakareca, ali bez mogućnosti prenošenja punomoćja. To znači, da je za ovo proširenje sa advokatima bila potrebna i izmena koalicionog sporazuma.
Zahtevam od Srdića, da mi stavi na uvid punomoćja u skladu sa tim odredbama. On vrda, izbegava. Reče da je sudu dostavljen izmenjeni sporazum. Krenula sam prema njemu:
- Molim vas, pokažite mi izmenu sporazuma, potpisanog od svih 18 stranaka.
″Nema potrebe da vam to pokazujem, sud to ima. Prihvatio je učešće svih sedam advokata … Uostalom, ja vodim ovu sednicu" - reče Srdić, proglašavajući moje ustajanje s mesta - incidentom.
- U redum, predsedniče, vi vodite postupak i nastavite ga tako kako ste počeli. Ali, molim da se u zapisniku konstatuje neurednost punomoćja, kao i da mi ne dozvoljavate uvid u izmenu sporazuma, zato što isti nemate. Da imate, pokazali bi ga.
″Sednica se snima, gospodo Arežina, pa će sve ući u zapisnik" - reče Srdić.
Na samom startu sve je i manifestovano. Prvi čovek suda vrlo dobro zna da je DOS već na vlasti, i da će to biti samo predstava za neupućene.
Svako kvarenje te mrtvonosne šarade na putu preobličja iz istrošenog kalupa, kojem su apsolutno ovi starci služili, u drugi kalup kome moraju pokazati da će služiti još žešće, on je proglasio incidentom.
Posle tog pravnog porinuća, predsednik Srdić se svojski trudio da u nastavku postupka prema meni bude korektan. Čak, daleko više od očekivanog. Davao mi je reč i onda kada su se advokati DOS-a svojski trudili da to onemoguće, tako da sam ja imala znatan manevarski prostor da odluku SIK-a odbranim upravo od onog zbog čega je u javnosti napadana.
Prvi razlog su navodno izbačeni predstavnici DOS-a Siniša Nikolić i Maja Vasić, o čemu se orilo sa svih strana. Ja sam to obesmislila, dajući sudu listu svih članova SIK-a za predsedničke izbore, na kojoj nema ni Maje, ni Siniše. Oni su bili članovi DOS-ovog proširenog sastava za parlamentarne izbore, a nikako za predsedničke.
Time sam izbila glavni argument da je komisija nelegitimno brojala glasove vojnika, zatvorenika, diplomatsko- konzularnih predstavnika. Jer, ako imenovani nisu članovi komisije, svakako da te glasove ne mogu ni brojati. Tako sam demantovala ono što rukovodstvo SIK-a danima nije htelo. To je izazvalo reakciju sudije Milana Vešovića, koji se topio od želje da Maju Vasić i Sinišu Nikolića prikaže žrtvama komisije. On je inače bio čovek SNP-a.
Direktno sam mu se obratila:
- Da li biste vi dozvolili, da glasove koji stižu putem pisma broji neko ko nije član komisije?
„Svakako ne bih", odgovori, i doda: ″Pa oni su mogli biti prisutni kao javnost", reče on.
- Kakva javnost, sudija Vešoviću. Na taj način se krši član 32. Ustava SRJ, jer niko ne treba da zna kako je glasao, recimo, jedan ambasador, ili jedan zatvorenik, sasvim svejedno, jer se to može strašno zloupotrebiti.
On mi je sumnjičavo postavio pitanje: ″A izvinite, kako bi se to saznalo?"
- Tako, sudija, što uz ime svakog lica koje glasa putem pisma, ide i potvrda o izbornom pravu, iz koje se vidi kako se glasač zove, šta mu je zanimanje, gde je rođen, i sl. Iz tih razloga takav glasač ima pravo na zaštitu, kao i svaki drugi koji glasa na biralištu iza paravana. Znači, niko ne sme zaviriti u njihove lične podatke. Niko van SIK-a. A SIK je organ koji po zakonu to mora prebrojati, ali bez javnosti, da se ne bi narušila tajnost glasanja putem pisma.
Zaćutao je kao zaliven.
- Uostalom, tajnost pisma je ustavna kategorija, i to je vaša vokacija, pa smatram da ste to trebali znati pre nego ja - završih.
Zatim sam zatvorila svaki prostor oko navodne manipulacije brojanja glasova vojnika, predočavajući sudu sve pismene zahteve, potpisane lično od Nebojše Bakareca, iz kojih se vidi da ono što je tražio i dobio je na uvid.
- To što on nije tražio uvid u glasove vojnika, to je njegov problem. Ali da jeste, onda bi svi znali da je reč o 40 a ne 100 hiljada glasova, kako se neosnovano predstavlja. Uostalom, predsedniče, da bismo ovu stvar raščistili, napravite pauzu od dva sata, i lično se uverite tako što će ceo sud otići u Saveznu skupštinu i izvršiti uvid. Mislim da bi to i bio red, da bi se konačno skinula anatema oko jedne takve, svesno napravljene manipulacije.
Predlog je odbijen, jer Srdiću nije ni na pamet palo da tako nešto uradi, ali je vrlo afirmativno ocenio moje izlaganje, držeći u ruci sve Bakarečeve zahteve, i tražeći od njega da se izjasni da li on ima pismeni zahtev da je tražio uvid u glasačke listiće vojske. Bakarec je odgovorio odrečno. I za mene je taj posao bio završen.
Ovde beležim jednu epizodu, kao sliku stvarnih animoziteta advokata DOS-a, koji su se više bavili mojom ličnosti nego onim što sam govorila. U tom gemištu poluistina, ovaj sud će ipak odigrati svoju ulogu podupirača, koji će zauvek anatemisati komisiju. A to će se desiti na neočekivano perverzan način, što će se koristiti u danima koji dolaze.
Zato sam, koristeći poziciju čoveka koji je sve faze donošenja odluke SIK-a dobro znao, kao što je znao i sva sabotiranja iste, odlučno tražila pravnu polemiku na nivou istaknutog u žalbi. A to je, da li formalni nedostatak oko Kosova, tj. ″poništavanje bez ponavljanja", ima uticaja na računski deo rezultata prvog kruga. A nema, i to je najbitnije. To dalje znači, da DOS nije oštećen uopšte.
A ono što je najbitnije, to poništavanje ni u kom slučaju nije moglo uticati na konačan rezultat prvog kruga, jer Koštunici i dalje fali oko 160.000 glasova da bi bio pobednik u prvom krugu.
Zakon jeste prekršen samo utoliko što nismo ponovili glasanje, ali ovaj formalni razlog može se pravdati iz razloga celishodnosti, jer se svima žuri, a ponavljanje bi samo prolongiralo drugi krug. Rečenim sam htela potencirati protivrečnost samog DOS-a, jer oni su za utvrdivanje nezakonitosti odluke o poništaju predsedničkih izbora na Kosmetu, ali su istovremeno i protiv toga da se na tako poništenim biračkim mestima izbori ponove.
Posle toga, svi DOS-ovi zastupnici su skoro u glas rekli: ″Nas ne zanima ponavljanje, ali hoćemo da se Koštunica proglasi pobednikom u prvom krugu".
Predsedavajući Srdić je na to odmahnuo rukom, i otvoreno rekao da sud ne proglašava ničiju pobedu. A da iz spisa predmeta, kao i statističkog izveštaja, koji je sudu dostavljen, ne proizilazi da je rezultat netačan, ali zakon je prekršen, u proceduralnom delu.
Na to se uzjogunio Nebojša Bakarec, histerično vičući: „Ali SIK je krao, to je opšte-poznato, i tu činjenicu ne treba dokazivati".
„Molim vas" - smireno nastavi Srdić. - ″Sud sudi na osnovu dokaza, a ne na osnovu onoga što neko smatra opštepoznatim. To što vi, gospodine Bakarec, smatrate poznatim, u spisima nema. Mi smo zato tražili izveštaj statistike, i našom proverom na pripremnoj sednici utvrdili da žalbom niste doveli u sumnju konačan rezultat. Ako sad imate neke nove dokaze, vi ih prezentujte, i mi ćemo to sigurno razmotriti."
Srdić je takvom miraoćom izlagao ovaj deo, da sam stekla uverenje da je njemu ceo postupak bio apsolutno jasan. Gledano sa aspekta ljudskih vrlina, tog dana Srdić je bio više čovek nego svi oni zajedno. Što je postupak više odmicao, komunikacija sa njim mi je bila jednostavnija. Zato je suprotna strana svu uzavrelost i gnev prosula na mene. Pa su, pored advokata, to radili stručni konsultantni Zoran Šami i izvesni Lučić, sa izlivima nervoze, koja je bila ružna, neutemeljena i podla.
Tada je neko od advokata stvar ovako video: ″Mi imamo dokaze prosleđene svim ambasadama i stranim državnicima o izbornoj krađi, i to je sve dokumentovano".
U tom trenutku reaguje sudija izvestilac Aranđel Markićević:
″Molim vas gospodine, to što sad govorite pročitali smo u novinama. Ali, ovaj sudski predmet je prazan. Dajte konačno sudu to što ste, i ako ste, prosledili ambasadorima. Logično je da to dostavite sudu uz žalbu, ili danas na javnoj sednici."
″Ne, mi ne verujemo ovom sudu", siktavim glasom javila se jedna neugledna žena, vrlo depresivnog izgleda. Predstavila se kao advokat Vida Petrović-Škero. Tu ženu ranije sam sretala po raznim pravosudnim skupovima, i uvek me je iritirala zlovolja koju ona seje okolo.
Zatim je ponovila, ″da se DOS odlučio za spoljnu intervenciju, da bi se ceo slučaj internacionalizovao". Jer, kako reče, ″naše pravosude je zavisno".
Opomenuo je Srdić ″da sud nije tribina, a da, ako ona i drugi advokati nemaju, ili ne žele da dostave dokumentaciju, koju su navodno prosledili stranim ambasadama, svaka polemika je suvišna".
Suočeni sa činjenicom da ne poseduju nijedan dokaz, da je rezultat prvog kruga netačan barem u jednom glasu, advokati DOS-a su se nešto dogovarali, i onda tražili odlaganje sednice. Pa kad je to odbijeno, tražili su da sud donese privremenu meru, kojom bi zabranio održavanje drugog kruga, dok navodno ne stignu odgovori od stranih diplomata.
A oni će tada obelodaniti šta su ovi utvrdili. Bio je to svakako pucanj u prazno. Priča o navodnim dokazima u stranim ambasadama, bila je završnica njihovog pravnog fijaska.
Međutim, to osećanje me je držalo samo sekund, jer to što nisu imali oni, imao je neko ko je za njih već udarnički odradivao posao. Ali, to je u Saveznoj izbornoj komisiji bilo zakopano kao najstroža izboma tajna.
Upravo se za reč javio statističar Živković. Čekajući trenutak kad je već predsedavajući najavio kraj sednice, uz uobičajeno ″da li još ima neko šta da kaže", on se najednom javi. Počeo je svojim dodvorničkim ulagivanjima. Prvo sudijama, pa DOS-ovim advokatima, a posebno Zoranu Lučiću, predstavniku CeSID-a, kome se blagonaklonio rečenicom:
"Uvaženi profesore, srećan sam što ste ovde". Tragajući dalje sa istom snishodljivošću prema Bakarecu, Šamiju, i na kraju završio sa sekretarom Krcunom: ″Bilo je grešaka, i to matematičkih", reče i napravi stanku, svesno dugu i potrebnu, da ovoj svojoj istorijski kužnoj rečenici da onu dimenziju koja će ovekovečiti anatemu SIK-a, a zauvek abolirati sav pritisak DOS-a. Jednom rečenicom ovaj čovek, lica promenjenog kao izbušena lopta posle dugog šutiranja, zauvek je zapečatio svaki prozor kroz koji bi istina mogla priviriti, ili bar se braniti. Ako prvi čovek statistike svoj statistički zbir dovodi u sumnju, u danima opšte histerije, to postaje aksiom izboraog cirkusa koji se više ničim ne može dovesti u red.
Na licu DOS-ovih advokata pojavi se sjaj. Tako željno olakšanje. Na licima sudija zaprepašćenje. A na mom, verovatno ništa, jer sam to i očekivala. Sve ostalo što je govorio, nije vredno nikakve priče. Ovo je bilo dovoljno svima. Badava fraze, da to ipak nije imalo uticaja na konačan rezultat, jer to više niko nije slušao. Čak to nigde nije ni zabeleženo. Vest koja će tog dana obleteti svet, je upravo priznanje prvog čoveka statistike, da su postojale greške u matematičkom delu. A to znači da je izborna krađa priznata.
Ovakva vest ostaće nedemantovana. Zadnja slika sa te sednice bilo je vrlo logično pitanje predsedavajućeg, upućeno Živkoviću:
″Zašto te greške, ako su bile, nije rekao 27. septembra, kad je proglašen rezultat"? Zašto ih tog dana nije otklonio ako su beznačajne? Zašto sad, na kraju, sudu ostavlja samo sumnju da sve ponovo pregleda, a to znači da se odluka suda ne može odmah objaviti?
Ovde treba tražiti klicu budućeg ponašanja ovog suda. Ali, to je ostalo bez odgovora, jer ko bi drugi mogao biti kompetentniji od statističara koji pljuje po sopstvenom rezultatu. Svi su žurno ustali, samo je on i dalje sedeo. Nisu mu prilazili ni čestitali, čak ni advokati za koje je odradio posao, verovatno zgadeni nad tim stepenom samoponištavanja, iako je to njima išlo u prilog,
Polako sam skupljala svoje fascikle, prišla Živkoviću i glasno, bez scene, drame, mirno mu rekla:
- Podlost ti se neće isplatiti, gade. Razdiraće te do kraja života, a toga ćeš biti svestan kada te isti ovi za koje si danas lagao, budu šutnuli, jer to i zaslužuješ! Nećeš ostati i dalje direktor Saveznog zavoda za statistiku. Iskoristiće te i šutnuti. Tako, ipak, završe nemoralni.

4. oktobar, 18 časova
Zazvoni telefon...
″Mira Marković ovde. Milena, molim vas, dođite kod nas odmah."
-Gde?
″Poslaćemo kola, recite adresu."
Sačekala sam ispred zgrade. Vozač i suvozač su se ljubazno osmehnuli, ali nijednu reč nismo progovorili. Prvi put sam u rezidenciji ″Mir".
Mladić me sprovodi levo od ulaza, u veliki salon. Mira je odmah ustala, i videh da Sloba sedi u salonu, u plavoj košulji. Bili su sami, i po mom utisku, začuđeni.
Mira započe: ″Da li Vi znate šta je sud danas odlučio?"
- Ne. Ali, verujem ono što sam juče rekla predsedniku - izgovorih u dahu.
″Tačno", umeša se Sloba. ″Bila si u pravu Milena. Evo, sad javljaju Tanjugovu vest, da je deo predsedničkih izbora poništen …"
- Ali, predsedniče, pa zar vi niste saznali pre Tanjuga - prekidoh ga ja, ne verujući sopstvenim ušima. - Zar od Tanjuga treba to da saznate?
Oni ćute. Mislim da je tog trenutka mojim bićem šetala samo jeza. Zar ovde nikog drugog nema, već mene zovu da provere da li je ono što je već objavljeno u medijima tačno.
Rekoh zaprepašćeno:
- Ja sam Vas odmah posle sednice zvala, samo zato što su se moje sumnje obistinile. Desilo se ono što sam Vam juče rekla. Zvala sam Vas da tražite snimak sa sednice, da ga vidite. I juče sam Vas molila da se obezbedi direktan prenos, jer je to jako važna sednica i svi bi videli ko igra igru a ko brani istinu.
″Ne, Milena, niko nam nije rekao da ste zvali. To se ne bi smelo prećutati", reče Mira.
- Ali zvala sam - rekoh zapanjeno ne zato što mi se ne veruje, nego što ne mogu da pojmim da oni i dalje apsolutno nisu svesni svoje izolacije.
Kako je ona i dalje ćutala, rekoh da sam zvala negde posle 15 časova, na šta mi ona odgovori: ″Tad zbilja nisam bila ovde, ali morali su mi to preneti. Nemoguće da mi nisu rekli".
Delovala je zbunjeno. Za to vreme primetih kako Sloba nehotično udara mojim ključem o sto. Ja sam u opštoj žurbi, ponela samo ključ pri izlasku iz stana. I dalje sam u šoku, ne verujući da sam večeras uopšte u rezidenciji ″Mir". A pogotovo sa njima, i to samo ja. Pa zar niko drugi od tih silnih dvorjana nije ni na vidiku. Skoro nadrealna slika.
I danas se pitam, kako je bilo moguće da stignu do tog dana, a da pri tom nisu bili svesni pogubnosti njihove svite. Zašto su baš mene zvali? Sve mi je to letelo kroz glavu, i otežalo i onako nezavidan status. Da li ja mogu ispuniti bilo koje njihovo očekivanje? Ne mogu, naravno. A tog trenutka bih bila strašno srećna da sam mogla, jer se po prirodi identifikujem samo sa onirn ko je, iz bilo kog razloga, u nekoj neprijatnosti. Upravo oni koji im nisu izlazili iz kuće, ″odsekli" su me juče kao nepotreban žbun. Ja, potpuno nov čovek u njihovoj sredini. Oni mi veruju, u protivnom me ne bi zvali, ali ja sam istovremeno i poslednja osoba koja ima bilo kakvu moć. Moja saznanja su još od juče prevaziđena. Još je samo juče to moglo biti od koristi, i to u trenutku kad sam im rekla da ih izdaje njihova fukara. A šta sad? Šta uopšte reći? Tražila sam rešenje u glavi. Bezuspešno.
Kao da je prepoznao svu moju teskobu, Sloba se najmirnije oglasi: ″Mi smo te Milena pozvali, ne da te propitujemo i tražimo rešenje od tebe, već kao čoveka koji je najdobronamernije juče došao kod nas. To mi daje pravo, a i tebi, da razgovaramo samo kao ljudi. Ti si juče mnogo toga rekla što se, evo, danas obistinilo. Ali, bilo je nemoguće juče u sve to poverovati, kao što je nemoguće raditi s ljudima sumnjajući u njih. Mi smo evo sad saznali, da je odlukom tog Saveznog ustavnog suda poništena odluka Savezne izborne komisije. A to si ti meni juče vrlo detaljno obrazložila, i čak rekla da će tako biti. Bez obaveze, ako nešto znaš o ovoj pravnoj zavrzlami koja je nastala, reci mi, jer ja ovu vest uopšte ne razumem. Vest je škrta, pa se ne zna šta se poništava i zašto. Eto, zato smo te zvali. Možda ti je bar nešto poznato oko svega toga", reče Sloba nemarno odmahujući rukom.
Ta mirnoća sa kojom je govorio, još više me je terala u apsolutni bezizlaz. Jer sve što sam mu juče rekla, imalo je smisla, ali samo juče. I to pod uslovom da je imao osobe koje hoće i mogu iskreno staviti sve na sto. I, naravno, da stvari nisu otišle predaleko. To što se obistinilo ono što sam mu rekla juče, a što mi se u krajnjem ishodu nije verovalo, sad me je samo dotuklo.
Eto o čemu sam ja tad mislila ne znajući, a i ne pokušavajući da bilo šta kažem. Bila sam zatečena, jer uprkos svemu što sam pretpostavljala, ipak, nisam verovala da je u toj meri sve ogoljeno. Da je on apsolutno izolovan, i da su ga ti ljudi, koji su ga savetovali na sve i svašta, i sa kojima je delio svaki sat, svaku ideju, sve strateške i državne tajne, tako vešto zamajavali ovog leta, kroz formu ovih izbora, i evo, ovog trenutka razvlastili potpuno.
Oni su hteli ovako rogobatne dve odluke i komisije i suda, da bi ga iscrpljivali dalje, da pristane na sve i svašta što isključivo njima odgovara.