„SLAGALICA = PUZZLE -šesti deo-Nastavak 3
„SLAGALICA = PUZZLE“
šesti deo
Snežana Zorić
Nastavak 3. :
Neil Clark “The quisling of Belgrade”, The Guardian, 14.03.2003
ODLOMAK:
In his recent “Biography of Milosevic”, Adam LeBor reveals how the US poured $70mil into the coffers of the Serb opposition in its efforts to oust the Yugoslav leader Slobodan Milosevic in 05.10.2000. On the orders of Secretary of State Madeleine Albright, a covert US Office of Yugoslav Affairs was set up to help organise the uprising that would sweep the autocratic Milosevic from power.
At the same time, there is evidence that underworld groups, controlled by Zoran Djindjic and linked to CIA, carried out a series of assassinations of key supporters of the Milosevic regime, including Defence Minister Pavle Bulatovic and Zika Petrovic, head of Yugoslav Airlines.
The US got the "reforming" government in Belgrade, it desired. The new President Vojislav Kostunica received the bouquets, but it was the State Department's man, Zoran Djindjic, who held the levers of power - and he certainly did not let his Washington sponsors down.
ZORAN ĐINĐIĆ
Prevod doktorske disertacije Zorana Đinđića, koja je pod naslovom "Karl Marks i problemi utemeljenja socijalne kritike" odbranjena 1979. godine na Univerzitetu u Konstanzu, SR Nemačka. U knjizi "Ko je ko u Srbiji", u biografiji Zorana Đinđića, iz naslova disertacije izostavljeno je ime Karla Marksa.
Zoran Đinđić je dao lažne podatke o svojoj doktorskoj disertaciji koju je odbranio u Nemačkoj.
Đinđić je u publikaciji "Ko je ko" (izdanje iz 1991. godine), naveo da je odbranio doktorsku disertaciju na temu "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva". Međutim, u svojoj knjizi "Jesen dijalektike" (objavljenoj 1986. godine), Đinđić navodi da je naziv njegove disertacije "Karl Marks i problemi utemeljenja socijalne kritike".
Sakrivajući činjenicu da je doktorirao na marksizmu, Đinđić je postupio isto kao kada je sakrio svoju pripadnost terorističkoj organizaciji RAF "Bader-Majnhof", o čemu postoje dokazi u knjizi "Pokrštavanje petokrake", (izdanje 1994. godine), autora Nenada Stefanovića, koji se odnosi na biografije vodećih lidera DOS-a.
U tim biografijama posebno zanimljiv je ovaj detalj koji se odnosi na aktuelnog srpskog premijera Zorana Đinđića (strana 147): "(Zoran Đinđić) proveo je anarhoidnu mladost na golom asfaltu Novog Beograda. Otac oficir, koji je napustio tradicionalne vrednosti, a nije prihvatio zvanične, komunističke, što znači da je Đinđić bio predodređen za kriminalca ili levog disidenta. Bistar i brzorek završava fakultet pre roka, postaje omiljeni genijalac praksisovaca. Za svoje duhovne mentore uzima profesore Mićunovića i Tadića. Hapšen kao organizator levičarskih grupa. Stipendista kod Habermasa. Član studentskih komuna na Zapadu i poverenik marksističko-terorističke grupe Bader-Majnhof za Jugoslaviju. Krio ih je u Beogradu kad su se prebacivali u Irak".
Naime, radi se o periodu života lidera DS koji je prethodio stvaranju višestranačja u Srbiji, u kome je ovaj u dužem vremenskom razdoblju formirao svoje političke stavove i ostavljao javne tragove o njima u svojim naučnim radovima.
Da bi se sudilo o značaju delova Đinđićeve biografije koji se prikrivaju od javnosti (u koji spada i pomenuta saradnja sa marksističko-terorističkom grupom Bader-Majnhof) pogledajmo kako izgleda jedna od zvaničnih biografija Zorana Đinđića, na primer, ona objavljena u leksikonu "Ko je ko u Srbiji" (izdanje iz 1991. godine). U toj biografiji nalaze se i ovi podaci:
"Đinđić D. Zoran, predsednik izvršnog odbora Demokratske stranke i poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije; viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju Beogradu i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (r. 1. avgusta 1952., Bosanski Šamac). Srbin, ateista. Diplomirao na Grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1974.). U periodu 1977-90. boravio u SR Nemačkoj na više univerziteta i instituta društvenih nauka (Konstanc, Bon, Frankfurt). Doktorirao 1979. odbranivši disertaciju "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva" na univerzitetu u Konstancu, gde je radio kao asistent. (...)".
Činjenicu da se u "Ko je ko u Srbiji" deklarisao još 1991. godine kao ateista, Đinđić je pokušao da izbriše ovih dana: na pitanje novinara o vezi njegovog ateizma sa čestim odlascima u crkvu nakon izbora za premijera, Đinđić je odgovorio da su podatke o njemu kao ateisti uredništvu leksikona "Ko je ko u Srbiji" dali ljudi koji nisu bili upoznati sa njegovim verskim opredeljenjem. Dakle - Đinđić demantuje činjenicu da se 1991. godine izjašnjavao kao ateista.Ovu našu tvrdnju jasno dokazuje i tekst iz pomenutog leksikona naslovljen sa "Napomene izdavača" u kome se nalazi i ovakva napomena:
«Uvažavajući iskustva dobro uhodane svetske "Who is Who" produkcije, odlučili smo da osnov za biografsku građu budu upitnici, popunjeni i potpisani od samih ličnosti koje smo uzeli u obzir. (...) Neuspeh prvog, a potom drugog obraćanja jednom manjem broju ličnosti nije nas, međutim, pokolebao. (...) Slali smo zato i treći i četvrti dopis, a potom se nekima i lično obraćali, sve dok broj nedostajućih biografija nismo sveli na prihvatljivih pet procenata.»
Dakle, Đinđić je popunio upitnik i potpisao ga. U njemu je upisao i podatak da je ateista. Evo šta kaže o takvom izjašnjavanju uredništvo leksikona: "Začudio nas je, isprva, broj ličnosti koje su se deklarisale kao pripadnici ove ili one konfesije, no kasnije smo bili skloni da verujemo kako većinu ovih iskaza ne treba shvatiti bukvalno, nego više kao svedočenje o želji za vaspostavljanjem kontinuiteta sa tradicijom. Iskaz "ateista" razumeli smo kao svesno izražavanje pogleda na svet i zato smo ga navodili".
Danas, Đinđiću očigledno smeta što je 1991. godine ateizam naveo kao svesno izražavanje svoga pogleda na svet. Taj pogled na svet trebalo bi što pre zaboraviti da bi današnje premijerovo zadržavanje u blizini srpskog patrijarha, u svakoj pogodnoj prilici, izgledalo kao iskreno! Ateizam treba izbrisati iz premijerove biografije i zbog toga da njegovo zalaganje za uvođenje veronauke u škole ne bi delovalo kao lažno. Pri tome, treba izbrisati iz sećanja i činjenicu da Đinđić punih jedanaest godina nije ni pokušao da demantuje ni reč iz svoje biografije objavljene u leksikonu "Ko je ko u Srbiji".
Sve ove činjenice svedoče da je Đinđić, posle bučno najavljene svoje reformatorske uloge u srpskoj istoriji prilikom preuzimanja premijerske funkcije (ja sam treći reformator u srpskoj istoriji - tvrdio je Đinđić i pre početka njegovih čuvenih reformi!) koja je dovela i do reforme izbornog sistema u Srbiji (narod daje mandate a Premijer ih posredstvom Prezidijuma DOS-a oduzima svakoj stranci koja ne podržava vladu - DSS-u ih oduzima suštinski a SRS-u zabranjuje ulazak u Skupštinu, što se svodi na isto), pristupio i nastavku reforme svoje biografije, reforme započete još 1991. godine akcijama koje će u nastavku teksta biti detaljno opisane.
U "Ko je ko u Srbiji" čitamo da je Đinđić 1979. godine na univerzitetu u Konstancu odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva". Takođe, čitamo i to da je Đinđić 1986. godine objavio knjigu "Jesen dijalektike", ne navodeći nikakvu njenu vezu sa pomenutom doktorskom disertacijom. Važno je napomenuti da je Đinđić za leksikon "Ko je ko u Srbiji" dao podatke iz svoje biografije u vreme nastajanja višestranačja, kada je većina političkih partija demokratske orijentacije u svome programu imala reformu političkog sistema u Jugoslaviji i raskid sa komunističkim nasleđem. Ova napomena može da posluži kao ključ za dešifrovanje čitavog niza razloga koji su naveli Đinđića da iz naslova svoje disertacije izbaci ime filozofa na čijim delima su se učili ne samo on, već i većina njegovih učitelja, uključujući i mentora njegove disertacije, profesora Albrehta Velmera (Albrecht Njellmer).
Za početak primetimo da u "Ko je ko u Srbiji" nije naveden potpuni naziv pomenute Đinđićeve knjige "Jesen dijalektike". Naime, njen potpuni naslov glasi "Jesen dijalektike - K. Marks i utemeljenje kritičke teorije društva". Naravno, Đinđić je smatrao da u svojoj biografiji treba da prikrije, osim veze ove knjige sa marksističkom filozofijom, i njenu vezu sa svojim doktoratom. Evo, međutim, kako izgleda ta veza opisana u uvodnoj napomeni u knjizi "Jesen dijalektike...": "Ova knjiga u osnovnim crtama predstavlja disertaciju koju je, pod naslovom "K. Marks i problemi utemeljenja socijalne kritike", u leto 1979. prihvatio Filozofski fakultet u Konstancu (SR Nemačka). Bez svesrdne pomoći mentora, profesora Albrehta Velmera, haotični tekst nikada ne bi poprimio formu koja odgovara prezentovanju naučnoj javnosti; zahvaljujući njegovoj konsekventnoj kritici bio sam prinuđen da odustanem od niza postavki koje bi - sada sam u to više nego uveren nego pre sedam godina - nepotrebno opterećivale argumentaciju". Dakle, nema sumnje da knjiga "Jesen dijalektike - K. Marks i utemeljenje kritičke teorije društva", prema tvrdnjama njenog autora, u suštini predstavlja doktorsku disertaciju "K. Marks i problemi utemeljenja socijalne kritike". Ova činjenica se podvlači i u ovim rečima iz pomenute napomene iz knjige "Jesen dijalektike ...": "Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu je ovo istraživanje uključio u jedan od svojih projekata i time finansijski olakšao pisanje njegove srpskohrvatske verzije". Očigledno - nemačka verzija knjige je Đinđićev doktorat. Ostaje nejasno kako je moguće da Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu "uključi u jedan od svojih projekata" disertaciju koja je u tom trenutku bila stara ravno sedam godina!
Ako ostavimo po strani tu zagonetku o istraživanju već istraženog i objavljenog, Đinđićeva napomena u knjizi "Jesen dijalektike - K. Marks i utemeljenje kritičke teorije društva" nameće i čitav niz drugih pitanja. Najvažnije od njih odnosi se na izbacivanje imena K. Marksa iz naziva disertacije u Đinđićevoj biografiji objavljenoj u leksikonu "Ko je ko u Srbiji". Iz pomenute Đinđićeve napomene vidi se da naslov disertacije glasi "K. Marks i problemi utemeljenja socijalne kritike". Pukim izbacivanjem imena K. Marks dolazi se do naslova " Problemi utemeljenja socijalne kritike". Jasno je da bi takav naslov bio dovoljno neodređen da bi ga ozbiljan naučnik mogao prihvatiti za svoju knjigu. Đinđić, svestan ove činjenice, za leksikon "Ko je ko u Srbiji" ovako dobijeni naslov, bez K. Marksa, falsifikuje u naslov "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva". Dakle, nestaje Karl Marks a socijalna kritika iz naslova disertacije prelazi u kritičku teoriju društva! Prepravka naslova je urađena maestralno: ko god da čita samo naslov Đinđićeve disertacije u "Ko je ko u Srbiji" biće uveren da je Đinđić u njoj utemeljivao kritičku teoriju društva koje je u vreme koje je prethodilo stvaranju višestranačja u Srbiji bilo u potpunosti ustrojeno na marksističkim principima. Đinđić je ovim falsifikatom stvarao lažni utisak da nikada nije pripadao taboru marksističkih filozofa! Falsifikat je bio potpuno u skladu sa očekivanjima javnosti u Srbiji da su novoformirane stranke dužne da zauvek raskinu sa komunističkim nasleđem.
Međutim, ovim činom Đinđić je učinio nešto što se u potpunosti kosi sa moralom koji važi u svetu nauke. Da bi se shvatilo koliko se u razvijenom svetu kažnjava nepoštenje slično ovome koje je ispoljio Đinđić u prikrivanju naslova i oblasti istraživanja svoje doktorske disertacije, navešćemo samo dva primera. Prvi se odnosi na čuvenog današnjeg albanskog lobistu Džozefa Bajdena. Bajden je svojevremeno kao predsednički kandidat na izborima u SAD bio prinuđen da napusti svoju predizbornu kampanju onoga časa kad je jedan novinar obelodanio da je u jednom svom govoru Bajden bez citiranja izgovorio niz rečenica iz govora jednog predsedničkog kandidata, održanog stotinak godina pre Bajdenovog. Američka javnost je smatrala da predsednički kandidat koji krade rečenice iz tuđeg govora neđe moći da vodi Ameriku u dalji progres. Drugi primer je vezan za bivšeg predsednika Asocijacije američkih psihijatara, direktora univerzitetske psihijatrijske klinike na Harvardu i profesora Harvardskog medicinskog fakulteta Džona Frejzijera. Kada je Frejzijerov bivši poslediplomac Pol Skatena otkrio da je ovaj profesor publikovao rad u kome je naveo bez citiranja četiri kraća odeljka iz jednog harvardskog magistarskog rada, Frejzijer je istoga časa podneo tri ostavke: na funkciju predsednika Asocijacije američkih psihijatara, na mesto direktora univerzitetske psihijatrijske klinike i na mesto redovnog profesora univerziteta. Pobegao pred znatiželjnim novinarima iz Harvarda i zaputio se svojoj sestri u Teksas! Može li se zamisliti kakva bi bila Đinđićeva sudbina u SAD ako bi se javno dokazalo da iz političkog koristoljublja falsifikuje naslov svoje disertacije i prikriva temu njenog istraživanja?
U našoj zemlji, međutim, prolazi kao nezapažen ne samo ovaj skandal, već i činjenica da u svojoj veoma kratkoj biografiji Đinđić prikazuje svoju disertaciju i knjigu "Jesen dijalektike..." kao nezavisne reference. Samo ovaj oblik naučnog nepoštenja bio bi dovoljan da se svuda u svetu - u koji Đinđić, sudeći po njegovim izjavama, želi da uvede Srbiju - pokrene postupak za oduzimanje zvanja profesora naučniku koji se tim nepoštenjem služi.
Neretko se putem medija objavljuje podaci o Đinđićevim kontaktima sa čuvenim filozofom levičarom Jirgenom Habermasom u toku Đinđićevog dugotrajnog boravka u Nemačkoj. U većini slučajeva navodi se da je Habermas rukovodio izradom pomenute Đinđićeve doktorske disertacije. Takvu navodnu vezu sa Habermasom Đinđić nikada javno nije demantovao. Međutim, u već pomenutoj napomeni iz Đinđićeve knjige "Jesen dijalektike..." nalazi se i ovo svedočanstvo: "Kada sam 1977. godine došao u Konstanc, sa namerom da nastavim studij filozofije, moje razumevanje socijalne teorije znatno se razlikovalo od onog formulisanog dve godine kasnije u disertaciji. U Alpenštrase 4, zajednici stanovanja i življenja, moje stanovište se oblikovalo pod snažnim utiskom svakodnevnih diskusija sa Ivanom Glaserom, Dunjom Melčić, Ernestom Kolerom, Rolfom Papeom, Aleksejem Saizom i Dragoljubom Mićunovićem". Dakle, nigde nema ni traga uticaja Jirgena Habermasa na naučni razvoj mladog Zorana Đinđića. Istini za volju, Habermas se u napomeni u knjizi "Jesen dijalektike..." pominje uz Ljubomira Tadića i Iringa Fečera sa zahvalnošću zbog "permanentne podrške" koju je pružao Đinđiću. Očigledno, odsustvo demantija na tvrdnje da je Habermas bio Đinđiću mentor, posledica je Đinđićeve procene da mu takva pogrešna tvrdnja samo povećava naučni rejting. Zbog ovoga bi Đinđića svako na zapadu proglasio nemoralnim. Svesna zamena imena mentora je isto što i svesno krivotvorenje referenci. Međutim, mi živimo u Srbiji kojom danas vlada Zoran Đinđić.
Đinđić danas sa lakoćom javno gazi po marksizmu na čijim je krilima uzleteo u svet politike, držeći se, kao pijan plota, samo onog pominjanog Marksovog principa koji je istakao na omotu svoje doktorske disertacije, koji prilagođen Đinđićevom duhu glasi: "Za novog gospodara Srbije niko me nije postavio, nego sam to učinio sam".
Pokazali smo kako je Đinđić u svojoj biografiji, pisanoj nakon uspostavljanja višestranačja u Srbiji, falsifikovao naslov svoje doktorske disertacije odbranjene 1979. godine na univerzitetu u Konstancu. Naime, iz naslova doktorske disertacije izostavio je ime Karla Marksa i učinio da se uz male dotatke preostalom naslovu stekne utisak kako se njegova disertacija, koja je predstavljala doprinos marksističkoj teoriji i praksi, u stvari bavi kritikom komunističkih društava. Đinđić je tu svoju disertaciju objavio i u prevodu na srpski jezik, menjajući ponovo njen naslov, ovoga puta u "Jesen dijalektike" (NIRO "Mladost", Beograd, 1987). U pomenutom prevodu naslov disertacije je ostao u neznatno izmenjenom obliku samo u podnaslovu knjige ("K. Marks i utemeljenje kritičke teorije društva"). Stvarni prevod na srpski naslova disertacije, međutim, glasi: "K. Marks i problemi utemeljenja socijalne kritike". Njen srpski prevod ("Jesen dijalektike") objavljen je u ediciji "Ideje" u kojoj su, između ostalih, objavljene i knjige Predraga Radenovića "Ideologija i udruženi rad", Davora Rodina "Marksova misao zajednice" i Esada Ćimića "Uvod u marksizam".
Na omotu knjige "Jesen dijalektike" štampano je nekoliko biografskih podataka o Zoranu Đinđiću: navedeno je da je rođen 1952, da je završio gimnaziju i Filozofski fakultet u Beogradu i da je doktorirao 1979. u Konstancu. Interesantno je da se među ovim podacima ne nalazi Bosanski Šamac, Đinđićevo rodno mesto. Izgleda da je Đinđić još poodavno počeo da gradi svoj imidž koristeći pri tome metode koje danas obilato krčmi njegov Biro za komunikacije - njemu je još 1987. godine bilo jasno da Bosanski Šamac nije ime kojim bi se mogla početi biografija. Shvatio je da niz gradova Šamac-Beograd-Konstanc izgleda i lepše i modernije ako se iz njega izostavi Šamac!
Napor koji je uložio Đinđić da iz svoje biografije ukloni ime svoga velikog učitelja Karla Marksa ostaje uzaludan za svakoga ko ima pristup bibliotekama. U njima će se lako naći poneki primerak knjige "Jesen dijalektike" i u njoj, na slučajno odabranih pet strana (na primer, stranama 13, 27, 67, 108 i 159) ime Karla Marka na ravno 37 mesta. Uzimajući u obzir činjenicu da "Jesen..." ima 194 stranice, statistika govori da se Marksovo ime u njoj pominje 1435 puta! Čitav Đinđićev doktorat, dakle, posvećen je Karlu Marksu i njegovim "filozofsko-ekonomskim" radovima, čije je rezultate Đinđić, u skladu sa programom izrade disertacije, pokušavao da unapredi u onoj meri koja je primerena onome što nazivamo naučnim otkrićima. U to vreme marskizam je bio vladajuća nauka u oblasti segmenta nauke koje i danas nazivamo društvenim naukama. Imati marksizam za predmet istraživanja u doktorskoj disertaciji značilo je u vremenu u kome je nastajala Đinđićeva disertacija da doktorant za mentora ima i Karla Marksa. Ovo se odnosilo ne samo na zemlje realnog socijalizma, već, zahvaljujući jakom marksističkom centru na univerzitetu u Konstancu, i na SR Nemačku, bastion kapitalizma. Put ka naučnom uspehu je uz marksističke teme istraživanja uvek bio i prostran i širom otvoren. Kada je pripremao za objavljivanje "Jesen dijalektike" kao prevod svoje disertacije Đinđić je smatrao za neophodno da na samom omotu knjige istakne iz njenog sadržaja slededeće svoje zapažanje: "Marks ponekad govori o proleterijatu kao partiji. Iako je time ukinuto normalno značenje termina partija, najčešće je reč o komunističkoj partiji kao političkoj reprezentaciji socijalne klase proleterijata. Na koji je način došlo do ovog značajnog odnosa? Na koji način je, konačno, došlo do izbora Marksa i Engelsa za zastupnike proleterske partije, dakle, jedne političke organizacije kod koje nije jasan ni ontološki status ni način konstituisanja? Ukoliko na sva druga pitanja nije moguć jednostavan i nedvosmislen odgovor, na ovo poslednje on bi morao biti moguć, jer tu se radi o najtrivijalnijem obliku delegiranja. I zaista, Marks daje takav odgovor: "Za zastupnike proleterske partije nije nas niko postavio, nego smo to učinili mi sami'".
Već u ovom citatu jasno se ogleda ogroman uticaj koji je marksistička nauka izvršila na formiranje političke ličnosti Zorana Đinđića: poziciju u kojoj se on danas nalazi izborio je u skladu sa pomenutim "najtrivijalnijim oblikom delegiranja" - nije postavljen za premijera izborima, nego je to sam učinio i pri tome doveo do na korak do smenjivanja svoga najznačajnijeg koalicionog partnera koji je izabran od naroda na neposrednim izborima!
Pokušavajući da pripremi teren na kome bi dao doprinos teoriji koju je razvio samopostavljeni "zastupnik proleterske partije", Đinđić svoju disertaciju počinje opisivanjem jednog događaja iz davne 1846. godine u kome su glavni sudionici bili Karl Marks i Vilhelm Vajtling (kako Đinđić navodi - sin nemačke kuvarice i francuskog vojnika Napoleonove armije koji je "svet koji se raspadao pred njegovim očima želeo da poveže zajedničkim sredstvom razumevanja, "univerzalnim jezikom" (...), veoma uticajan među radništvom i izuzetan govornik na skupovima).
Pozvan od grupe nemačkih emigranata okupljenih oko Marksa, Vajtling dolazi u Brisel u cilju "postizanja saglasnosti o zajedničkoj taktici radničkog pokreta". Čitava ova priča o sastanku Marksa i Vajtlinga ne bi u ovom tekstu bila vredna pomena da nije suštinski povezana sa izborom teme doktorske disertacije Zorana Đinđića. Evo kako je, uz opis susreta Marksa i Vajtlinga, postepeno otkrivano čitaocu Đinđićeve disertacije kako je današnji srpski premijer došao do teme kojom se ona bavi. Držeći uvodnu reč pre Vajtlingovog obraćanja prisutnima Engels je bio neočekivano prekinut Marksovim neposrednim obraćanjem Vajtlingu sa zahtevom da mu ovaj objasni kojim argumentima brani svoju revolucionarnu delatnost koja je učinila da mnogi radnici u Nemačkoj ostanu bez posla. Vajtling nije mogao ni da pretpostavi da Marks, koji ga je nekada podržavao i u svojim radovima, ima potpuno nove ideje o metodama obraćanja radnicima, tako da njegov odgovor nije bio po volji Marksu. "Obraćati se nemačkim radnicima bez strogo naučnih ideja znači beskrupuloznu propagandu", zaključio je Marks, stavljajući Vajtlingu na znanje da je sastanak završen. Ova poslednja Marksova rečenica bila je povod da se mladi marsksista Zoran Đinđić uputi u obimno istraživanje koje je imalo za cilj da objasni da je u na tom sastanku prvi put eksplicitno promovisano ono što se u dugom periodu nazivalo "naučnim socijalizmom". Šta treba razumevati pod ovom naučnuću, pitao se Đinđić. Marks je morao u godini koja prethodila sastanku sa Vajtlingom, "steći nove i odlučujuće uvide koji motivišu radikalnu promenu kursa prema drugim socijalističkim autorima", ustvrdio je Đinđić i dodao i ovo: "U vrlo kratkom periodu i na veoma žučan način on (Marks) definitivno prekida odnose sa svim vodećim socijalistima, sa kojima je prethodno sam tražio saradnju". Šta je to što pojam "naučnog socijalizma" čini tako "superiornim i istovremeno tako ekskluzivnim", pitao se Đinđić. "Gde i na koji način Marks pruža dokaze da raspolaže sigurnim sredstvom orijentacije u konfuznom središtu 19. veka, prepunom privida, varljive samouverenosti i poluistinitih emocija", bilo je naredno Đinđićevo pitanje. I ova Đinđićevo primedba o "konfuznom središtu 19. veka" svedoči o njegovim ortodoksnim marksističkim uverenjima.
Nigde se ne može naći takva ocena o veku u kome je došlo do uzleta kapitalizma, sistema kojim je danas i Đinđić napunio svoja usta, osim kod autora marksističke provenijencije. Sam Đinđić svedoči da je ovaj naš zaključak tačan i kada, pokušavajući da "sistematizuje određenje socijalističke nauke ("revolucionarne teorije")" poziva u pomoć i ovaj citat iz Marksove "Bede filozofije": "Kao što su ekonomisti naučni zastupnici buržoaske klase, tako su socijalisti i komunisti teoretičari klase prolererijata. Sve dok se proleterijat još nije dovoljno razvio da bi se mogao konstituisati kao klasa, pa zato borba proleterijata protiv buržoazije još nema politički karakter; sve dok se proizvodne snage još nisu dovoljno razvile u krilu građanskog društva i još nisu vidljivi materijalni uslovi neophodni za oslobađanje proleterijata i za stvaranje novog društva - sve dotle su ovi teoretičari samo utopisti koji, da bi udovoljili potrebama potlačenih klasa, smišljaju sisteme i tragaju za nekom regenerisanom naukom. Ali, u onoj meri u kojoj istorija napreduje a sa njom sve jasnije obrise dobija istorija proleterijata, ti teoretičari više ne moraju da u svojoj glavi traže nauku; oni treba samo da polože račun o tome šta se zbiva pred njihovim očima, i da postanu njegov organon ... Od ovog trenutka nauka (...) postaje revolucionarna".
Đinđić će potvrditi da ovo Marksovo mišljenje preuzima kao sopstveno i kada, objašnjavajući pojam Marksove "revolucionarne teorije", u svojoj doktorskoj disertaciji navodi i ovo: "Zadatak svake teorije istorije društva jeste da adekvatno izražava interese socijalne grupe koju zastupa. Pošto "revolucionarna teorija" izražava interese onog pokreta na čijoj strani se logika istorije ionako već nalazi, njen zadatak je puno jednostavniji od onih drugih socijalnih teorija: dok druge moraju da iskrivljuju realnost i zatamnjuju logiku istorijskog razvoja, ona treba samo da položi račun o onome što se odigrava pred njenim očima". Dakle, prema Đinđiću, Marksova "revolucionarna teorija" ima na svojoj strani istorijsku logiku i ona, za razliku od drugih teorija, ne mora da iskrivljuje realnost i zatamnjuje logiku istorijskog razvoja! Ko bi u ovim stavovima mogao da prepozna Zorana Đinđića, srpskog premijera koji ovih dana predlaže svojim sugrađanima da, prema savetu ministra za energetiku, prodaju svoje stanove i na taj način obezbede sredstva za plaćanje računa za električnu energiju, jer tako zahtevaju, kako reče, surovi zakoni tržišne ekonomije - osnovni zakoni kapitalizma za koji Đinđić u svojoj disertaciji tvrdi da nije na strani istorijske logike?
Kako se u stvari završava Đinđićeva potraga za temom istraživanja svoje doktorske disertacije? Odgovor na to pitanje nalazimo u samoj disertaciji: "U tvrdnji da se Marksova teorija zasniva na tri modela, koji su pored zajedničke osnove u suštini nepomirljivi (kako sam Đinđić navodi, prvi model odnosi se na egzotično nazvanu kategoriju "rodne suštine" - označenu i kao svesna, slobodna predmetna delatnost; drugi model je nazvan socijalno-ontološkim a treći - istorijsko metafizičkim), nije ništa rečeno o fazama Marksovog dela, a pogotovo ne o podeli na "ranu" i "kasnu" fazu. Već u prvim relevantnim spisima (1844-1845) naznačava Marks sva tri navedena tipa zasnivanja socijalne kritike, i utoliko "Kapital" ne donosi ništa principijelno novo. Međutim, isto tako se ne može reći da je u "Kapitalu" potisnut neki značajan misaoni motiv iz tzv. ranih radova. Ovo istraživanje nema za cilj obnovu nekog takvog izvornog motiva, nego predstavlja jednostavni pokušaj sa se svi osnovni pravci argumentacije u Marksovoj teoriji razgraniče, i da se postavi pitanje o njihovom poreklu (u vidu pitanja o njihovim pretpostavkama)". Ovim je bio i definisan predmet istraživanja u Đinđićevoj doktorskoj disertaciji. Očigledno, vrsni poznavalac marsističke filozofije postavio je sebi zadatak da u džinovsku zgradu marsistike teorije uzida poneku opeku i da je time učvrsti i uveća. Sve što je nadalje u disertaciji urađeno svedoči da je ona pisana u prilog marksizmu - svaka kritika segmenata marksizma u njoj (koja se javlja isključivo u benignoj formi) imala je za cilj da tu teoriju učvrsti, a ne da je poruši.
Sa današnje tačke gledišta zapanjuje transformacija kojoj se podvrgao Zoran Đinđić. U svet politike ušao je kao vatreni marksista da bi se danas predstavljao, i u Srbiji i u međunarodnoj zajednici, kao "ekonomista - naučni zastupnik buržoaske klase, a ne kao socijalista i komunista - teoretičar klase prolererijata" što je nedvosmisleno bio na svakoj stranici svoje doktorske disertacije.
Đinđić bez ograda predlaže secesiju dela Srbije (odvajanje Sandžaka od Srbije i njegovo pripajanje BiH), a potom se pokazujući savršenim beskonačnim leptirom koji izrasta iz svojih larvi, on je sa lakoćom govorio o ujedinjenju svih srpskih
Na identičan način ovaj "savršeni beskonačni leptir", u skladu sa preporukama "marketinške organizacije", koju oduvek nosi u sebi i koja predstavlja sastavni deo njegovog bića, prestao je da govori o svetskoj revoluciji, slomu kapitalizma, ukidanju privatne svojine, odumiranju rada, odumiranju države, prestao je da u skladu sa zahtevima marksizma "polaže račune o onome što se odigrava pred njenim očima", i transformisao se u surovog ekonomistu - "naučnog zastupnika buržoaske klase", koji sa lakoćom govori o opštoj privatizaciji kojom se ukida društvena svojina i uvodi isključivo privatna, koji masovno otpušta radnike da bi stranim partnerima učinio privlačnijim za kupovinu preduzeća u kojima su decenijama radili, koji sledi svaki nalog MMF-a i po cenu da se u Srbiji ponove događaji nedavno viđeni u Argentini... Ovaj "savršeni beskonačni leptir" sa lakoćom danas javno gazi po marksizmu na čijim je krilima uzleteo u svet politike, držeći se, kao pijan plota, samo onog pominjanog Marksovog principa koji je istakao na omotu svoje doktorske disertacije, koji prilagođen Đinđićevom duhu glasi: "Za novog gospodara Srbije niko me nije postavio, nego sam to učinio sam".
Prema saznanjima Fajnenšel tajms Đinđić je umešan u aferu, koja bi mogla da zatamni sliku o njemu kao reformatoru i demokrati. Zoran Đinđić je još od 1996. godine uživao podršku u inostranstvu, pre svega i vidu novca za kampanje protiv Miloševića. Ono što ovaj prozapadno nastrojeni političar sebi do skoro nije hteo da prizna jeste da je opozicija u to vreme najverovatnije uzimala novac od crnogorsko-srpske mafije koja je kontrolisala šverc cigareta na Balkanu. Stanka Subotića, zvanog Cane, u maju je hrvatsko Ministarstvo inostranih poslova označilo kao vođu balkanske mafije. "Cane me je u zimu 1996. molio da mu dam pola miliona maraka za proteste koje je Đinđić organizovao", rekao je Fajnenšel tajms Srećko Kestner, hrvatski biznismen koji trenutno živi u Svajcarskoj. Subotić čija je imovina procenjena na više stotina miliona dolara, priznao je Tribun de Ženev 12. juna 2001, da je finnasijski podržavao borbu opozicionih partija.
Kestner je zajedno sa svojim partnerom Vladimirom Bokanom koji je ubijen, početkom devedesetih godina kontrolisao prodaju cigareta u Srbiji i Crnoj Gori. Državno javno tužilastvo izdalo je nalog za Kestnerovo hapšenje. Subotića je Kestner uveo u posao 1995.godine. Subotić je na kraju priznao da je za vreme ratova u Jugoslaviji izgradio svoje "poslovne aktivnosti u Crnoj Gori". Činjenica je da je Đinđić imao veze sa švercom cigareta.
Šverc na veliko počeo je 1992. sa sankcijama Ujedinjenih nacija Jugoslaviji. "Imamo zajednički cilj", tako je Kestner opisao savez političara tadasnje opozicije sa najuticajnijim preprodavcima cigareta. "Želimo da smenimo Miloševića". Šef tajne policije Jovica Stanišić imao je duplu ulogu. Zvanično, Stanišić je smatran Miloševićevim čovekom. Međutim, Stanišić je u pozadini vukao konce i tajno je podržavao Đinđića. Stanišić je sam za vreme nemira uticao na Miloševića da ne krene suviše jako protiv demonstranata 1996. godine. Tajni preduzimač je u ovoj napregnutoj situaciji posredovao između Đinđića i Miloševića, pa je u januaru 1997. došlo do susreta između njih. Detaljni podaci bivšeg šefa crnogorske misije u Vašingtonu potvrđuju ovo. “Sastali smo se 4. aprila 1997. u Rič karlton hotelu u Vašingtonu", priseća se Ratko Knežević. "Tada mi je Đinđić pričao da je kod njega došao Jovica Stanišić u tri sata noću i odveo ga kod Miloševića na Dedinje”. Činjenica je da je Đinđić 4. aprila 1997. zaista boravio u Vašingtonu gde je razgovarao sa američkim ministrom inostranih poslova Medlin Olbrajt. Svoju povezanost sa tajnovitim Stanišićem, Đinđić nije porekao: "Da, sastao sam se sa Jovicom Stanišićem. Već pet godina se sastajem sa njim", rekao je premijer 9. maja 2002. godine : “Ne bih bio živ da nisam imao podršku u svim ovim institucijama". Da li je poznavao kriminalce? "Da, poznavao sam ih". Ovo mu je očigledno još uvek potrebno i kao premijeru. Gotovo godinu dana posle promene režima u Beogradu stiče se utisak da u zemlji postoji korumpirani režim.
Hrvatski magazin Nacional otkrio je 17. maja 2002. da je srpski premijer privatnim avionom barona cigareta Stanka Subotića odleteo za Moskvu. Đnđić je najpre odbijao ovakve insinuacije. A onda je rekao da je avion bio samo pozajmljen i da je sam platio put. Subotić je nekoliko dana kasnije priznao da je Đinđić "nekoliko puta" leteo njegovim avionom. "Nisam tražio da plati ".
Subotić: "Nakon oktobarskih dešavanja sastali smo se još jednom u novembru 2000. u Beogradu. Čestitao sam mu na pobedi DOS". Srpska opoziciona koalicija DOS pokrenula je u jesen 2000. godine stotine hiljada ljudi protiv Miloševića. "Prilikom našeg sastanka u Beogradu rekao sam mu da može da računa na mene, na moje iskustvo i veze koje imam širom sveta"; rekao je Subotić.
Ono o čemu se, prema Subotićevim rečcima, razgovaralo u četiri oka novembra 2000. godine, poprimilo je narednih meseci konkretnu formu: premijer Đinđić je 13. maja 2001. godine informisao javnost o tome da je njegova vlada pregovarala sa BAT, drugim po veličini duvanskim koncernom na svetu, o izgradnji fabrike cigareta u industrijskom gradu Kragujevcu koji broji 180.000 stanovnika. Ovaj plan je bio od naročitog značaja s obzirom na to da je fabrika automobila "Zastava" bila gotovo potpuno uništena za vreme bombardovanja. Problem u ovom projektu bio je što je duvanski koncern insistirao na tome da u Srbiji stekne dvogodišnji monopol nad proizvodnjom visoko kvalitetnih cigareta.
BAT centrala u Londonu potvrdila je Fajnenšel tajms da je regionalna firma "D-trejd", u kojoj je i trgovac cigaretama Subotić imao udela, učestvovala u pregovorima. Direktor BAT Eduard Valpen koji je učestvovao u pregovorima priseća se da je Subotić stao ispred projekta kao "predstavnik srpske vlade", a to je preneo i list Zontagsblik 26. maja. Demantija tom prilikom nije bilo. Stanko Subotić je igrao duplu ulogu i izvojevao zajednički dogovor. Baron cigareta nije samo uticao na srpsku vladu, već i na druge strane koje su učestvovale u pregovorima. Portparol BAT iz Londona je izjavio da je Subotić bio umešan u "početne diskusije" u vezi sa pomenutim projektom. "D-trejd" je doprineo da se razvije investicioni plan za projekat u Srbiji. " Prema sopstvenim izjavama Subotić je od oktobra 1999. godine imao ekskluzivan ugovor sa BAT za jugoslovensko tržite.
BAT koncern, koji je 1999. godine sarađivao sa "Rotmansom", bio je zabrinut zbog naslova objavljenog u švajcarskim novinama, početkom godine, kada je preneta vest o povezanosti BAT sa švercerom Srećkom Kestnerom. U jednom pismu menadžer i direktor prodaje i marketinga "Rotmansa" zahvaljuje se Kestneru na "poseti crnogorskog trzista". U tekstu objavljenom 29. septembra 1998. godine, na koji se poziva Fajnenšel tajms, prikazan je zvaničan znak "Rotmansa" na pismu koje je bilo adresirano na Kestnera odnosno njegovu firmu "Lasel universal inkorporejšn" koja se nalazi na britanskim Devičanskim ostrvima. On je bio veoma "samouveren", pisao je menadžer i govorio da "sa zajedničkom strategijom možemo dalje da izgradimo posao". Kestner nije smatrao ovakvu izjavu neuobičajenom. To nije bila "poslovna obaveza", izjavio je Kestner kasnije. Neobičan je, međutim, bio zajam koji je Kestner pre dve godine dao jednom prijatelju. U bilansu Kestnerove firme "Lasel universal inkorporejšn" iz 1999. godine bio je pod brojem 114.134 naveden "zajam D" u iznosu od 514.800 dolara. Ono što je pikantno jeste da je dotična osoba pod oznakom D radila u to vreme kao savetnik Rotmansa, a do 1994. godine je bio menadžer prodaje koncerna.
Vladimir Bokan zvani Vanja imao je 40 godina kad je jedne subote ispred svoje vile u blizini Atine ubijen 7. oktobra 2000. godine sa deset hitaca iz vatrenog oružja. Uprkos embargu UN, Bokan je 90tih godina švercovao benzin i cigarete u Jugoslaviju i na taj način zarađivao dnevno 10.000 dolara.
Održavao je dobre kontakte sa opozicijom u Beogradu i sa sadašnjim premijerom Srbije Zoranom Djindjicem. Dokumenta na koja se oslanja Fajnenšel tajms potvrđuju da su se političke uzdanice na Balkanu zaplele u mrežu koju su godinama sami pleli, na čelu sa predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem i srpskim premijerom Zoranom Đinđićem - dva političara koje je Zapad predstavljao kao garante za novi demokratski početak u Jugoslaviji. Međutim, gotovo godinu dana nakon promena u Beogradu stare bande na Balkanu su netaknute baš kao i u vreme ratne pometnje. Šverc cigaretama sada cveta isto kao i ranije. Lukrativna prodaja protežira se sa viših nivoa. Neki vodeći političari održavaju kontakte sa preprodavcima koji su učesnici u organizovanom kriminalu. Iako dokazi za sve ovo postoje, političari sa Zapada ne pokreću ovo pitanje zbog straha od destabilizacije u regionu. "Crna Gora je evropska Kolumbija" rekao je jedan stručnjak za ovo pitanje koji je želeo da ostane neimenovan. Gunter Herman, carinik na carini u Lindau koji je već nekoliko godina na tragu organizovanog šverca cigaretama tvrdi da je Crna Gora od 1992. godine mesto gigantskih pošiljki cigareta iz Evrope i SAD koje su namenjene crnom tržištu u zemljama članicama EU. Njegov austrijski kolega Verner Eger koji je u aprilu bio u Crnoj Gori dodaje: "Režim u Jugoslaviji je očigledno i sam umešan u sve to." Dugo je crnogorski predsednik Milo Đukanović mogao da se osloni na pomoć sa Zapada, jer se usprotivio Miloševiću.
Zajedno sa svojim poslovnim partnerom Srećkom Kestnerom, Bokan je kontrolisao prodaju cigareta u Srbiji i Crnoj Gori. Kestner, koji je prema nekim podacima trgovao jedino kiselom vodom, živeo je u Svajcarskoj. Nekada povezan sa Đukanovićem zbog zajedničkog protivnika Miloševića, kasnije je osećao da ga crnogorski predsednik "ugrožava", izjavio je jednom prilikom Kestner. Sredinom devedesetih, Kestner i Bokan su kupovali cigarete uglavnom preko ofšor firmi kod velikih proizvođača duvana. Uprkos embargu, oni su unosili neocarinjenu robu u Srbiju i Crnu Goru, prodavali je na domaćem tržištu i u Bosni i Hercegovini, Albaniji i Makedoniji. "Crnogorskom režimu smo plaćali 20 maraka po kartonu cigareta da bi nam obezbedili policijsku zaštitu pri transportu cigareta", rekao je Kestner. Iz crnogorskih luka Bar i Zelenika Bokanovi ljudi su švercovali cigarete do italijanske obale, a odatle u ostale zemlje EU. Bokan je sredinom devedesetih bio jedini prodavac cigareta sa "import licencom" za Crnu Goru.
"Za jednu kutiju sa 50 boksova, dakle za 500 pakli cigareta, morali smo da platimo taksu od 36 dolara", rekao je Kestner. Prema informacijama iz Italije, oko 50 odsto crnogorske bruto zarade dolazio je od šverca. Samo 1998. i 1999. crnogorska vlast je od šverca zaradila 120 miliona maraka. Đukanovićeva privatna imovina je u međuvremenu procenjena na 150 miliona nemačkih maraka. Mnogo novca za jednog državnika u jednoj od najsiromašnijih zemalja u Evropi. To da je novac od šverca išao direktno u Đukanovićev džep potvrdila je i jedna osoba koja je nedavno boravila u Londonu - Ratko Knežević. Do pre nekoliko meseci, sve do njegove svadbe na kojoj je Đukanović bio svedok, ovaj čovek je važio za jednog od najvažnijih predstavnika Crnogoraca u inostranstvu. Po dolasku u Veliku Britaniju 1997. godine uhapšen je zbog toga što je prekršio embargo UN. Posle plaćene kaucije u vrednosti od 250.000 funti Knežević je slobodno napustio ostrvo. Međutim i sam Knežević se kao i Kestner vremenom osetio ugroženim od Đukanovića. "Previše toga znam", rekao je Knežević...
КАРЛ МАРКС И САТАНА
Продаја душе ђаволу
У својој раној младости Маркс је био хришћанин. Прво његово писано дело је носило наслов “Заједница верних у Христу”. Ту срећемо ову лепу мисао: -Уз помоћ љубави којом љубимо Христа ми истовремено окрећемо срца наша према браћи нашој која су нама најближе повезана, ради којих је Он лично себе принео на жртву.-
Маркс је дакле познавао средство помоћу којега људи могу постати браћа међу собом - то је било хришћанство.
Он наставља: “Заједница у Христу је у стању да пружи унутрашње усхићење, утеху у болу, спокојно поверење у себе и срце осетљиво да људски и воли све што је племенито и велико, не из жеље за амбицијом или славом, већ Христа ради”.
Приближно негде у исто време он пише у свом спису под насловом “Разматрања једног младог човека при избору позива”: -Религија нас учи да се Идеал којем сви устремљују своје тежње сам жртвовао за човечанство. Ко би се смео усудити да му супростави нешто друго? Ако смо дакле изабрали ситуацију у којој за Њега можемо учинити максимум, никада више нећемо бити смрвљени теретом јер он, терет тај, неће бити ништа друго већ свесна жртва у име љубави за све”.
Чак и у оној пустој, дебелој књизи посвећеној политичкој економији, каква је “Капитал”, књизи у којој су размишљања о религији потпуно депласирана, Маркс, тај хладнокрвни противник религије пише сасвим изван предмета којим се бави: “Хришћанство са својим култом апстрактног човека, и посебно са својим грађанским облицима и видовима какви су протестанизам, деизам и томе слично, јесте најсавршенији облик религије (глава прва, део четврти).
Не треба заборавити да је Маркс најпре био убеђени хришћанин. Када је завршио гимназију, у његовој дипломи, у рубрици “верска поука”, стајало је следеће запажање: “Његово познавање вере и хришћанског морала је луцидно и добро утемељено. Једнако влада у једној одређеној мери и историјом цркве”.
Мало времена након добијања те дипломе у његовом животу се догађа нешто тајенствено. Заправо много времена пре него што га је Мосес Нес приволео социјалистичким идејама, он је био дубоко и страствено антирелигиозан.
Током студија на универзитету појављује се један други Маркс. И сам бележи у једној песми: “Желим да се осветим ономе који влада над нама”. Он је дакле убеђен да “горе Неко влада” и он има замерке које упућује Њему. Ипак, тај Неко му није био учинио никакво зло. Маркс је припадао једној породици која је била релативно добростојећа. Он није упознао глад у свом детињству и био је повлашћенији од већине својих другова. Ко је, дакле, учинио да се у њему роди та мржња према Богу? Лични његови мотиви нам измичу. Да ли би требало закључити да је Маркс са таквом изјавом једноставно био нечији гласноговорник?
У годинама када сваки млади човек сања прекрасне снове о томе да треба нешто добро учинити свом ближњем, да се ваља припремити за будући позив, који то разлози њега наводе да напише следеће стихове у својој поеми Зов једног очајника:
Желим да уздигнем трон свој на висинама,
Врх његов биће леден и огроман,
Зид ће му бити терор ужасан,
А чувар војник, борба најгрознија
Зар речи “желим да уздигнем трон свој” и признање да од Онога који тамо седи произилазе стрепња и терор не подсећају на луцифера и његов програм: “А говорио си у срцу свом -изићи ћу на небо, више звезда Божијих подигнућу престо свој и сешћу на гори зборној на страни северној”.
Због чега Маркс жели један такав трон?
Одговор се налази у једној мало познатој драми коју је написао у годинама студија, и која је насловљена “Уланемо”. Да бисмо објаснили тај наслов потребно је да начинимо једну дигресију.
Испарења паклена
Постоји сатанина црква. Један њен обред је и црна миса коју у поноћ служи свештеник зла. Свеће су постављене на свећњаку чија је глава окренута доле. Свештеник је огрнут одеждом са поставом - изврнутом споља. Он чита све што је прописано у молитвенику али наопачке, почињући од краја. Света имена Бога, Исуса и Марије читају се обрнуто. Освећена нафора украдена у некој цркви има натпис сатана и служи као ругање причешћу. За време те мисе једна Библија гори на ватри. Сви присутни се заклињу да ће починити седам смртних грехова који су побројани у католичком катихизису. Служба се завршава оргијањем.
Култ ђавола је веома стар. У петој књизи Мојсијевој која се зове “Закони поновљени”, читамо: “Приносише жртве ђаволима…” а и касније - кад се - каже се о Јеробоаму краљу израиљском - у другој књизи дневника: “И постави себи свештенике за висине и за ђаволе и за теоце, које начини”.
Уланем је намерна инверзија једног светог имена - то је анаграм од речи Емануел, библијског имена Исусовог које на хебрејском језику значи “Бог је са нама”. Таква изокренута имена су ефикасна у црној магији.
И сада ми нећемо бити у стању да разумемо драму “Уланем” ако најпре не чујемо Марксову чудну исповест из његове песме Свирач:
“Испарења паклена до мозга ми стижу
Пуне га, скоро ћу полудети сасвим
А срце се моје сасвим променило
Погледај мач овај:
Кнез таме ми га продаде”.
У обредима највећег посвећења у сатанистичком култу кандидат прихвата чаробни мач који ће му осигурати успехе. Он га купује по цену уговора који потписује крвљу руке, по којем ће његова душа после смрти припасти сатани.
Библија коју је Маркс читао за време својих година проведених у гимназији и коју није заборавио ни у зрелом добу каже - у Откривењу Јовановом - да је ђаво зло, аждаха - “И у бездан баци је и затвори је, и запечати над њом…” У тај бездан намењен ђаволу Маркс је желео да баци читав људски род.
Коме то, дакле, Маркс позајмљује свој глас у овој драми? Није ли лишено здравог разума очекивати од једног младог студента да следи као сан својег живота једну овакву визију човечанства баченог у бездан таме - тама спољашња је библијски израз који одговара изразу за пакао - док он сам, потресен опаким смехом, следи оне које је довео до неверовања? Нигде на свету се не може пронаћи потрага за једним таквим идеалом.
Желим да се осветим
Маркс је волео ове мефистове речи из Фауста: “Све у животу је вредно да уништено буде” - “Све” - рачунајући ту и пролетеријат и другове. У осамнаестом примеру Луја Бонапарте Маркс је цитирао те речи. Стаљин их је схватио дословно, уништивши и сопствену породицу.
Мало по мало, ми почињемо да схватамо то што се догодило младом Марксу. Он је имао хришћанска уверења, али није водио живот који би био у складу са тим уверењима. Његова преписка са оцем уверава нас да је реч о великим сумама новца које је он расипао на своја задовољства и о непрекидним супростављањима ауторитету родитеља у вези са тим. Управо се тада, вероватно, догодило његово приближавање - његова индоктринација - цркви сатаниној, управо је тада био упућен у њене ритуале. Он тада изјављује: “Желим да се осветим ономе који влада горе”.
У “Уланему” Маркс поступа тачно као ђаво - он предаје проклетству читаву људску расу. То је без сумње једина драма на свету у којој су сви актери потпуно свесни своје сопствене искварености, уосталом они се не боје да то изложе и то чине са убеђењем. Нема ни црног ни белог. Ту нема ни Клаудија ни Офелије, ни Јага ни Дездемонде, све је црно и открива црте Мефистове. Све су личности сатанини помагачи, искварене су и уклете.
У време када је писано ово, Маркс - тај рани геније није имао ни 20 година. Он је већ био створио програм за свој живот. У њему нема ни једне речи о служењу човечанству, пролетеријату или социјализму. Он жели да доведе свет до његове пропасти. Он жели да уздигне трон “чији ће зид бити дрхтај људски”…
Отац упозорава
Приближно из овог периода датирају неки пасажи с тајанственим речима из преписке између Маркса и његовог оца. Син пише: “Завеса је пала. Моја Светиња свих Светиња се раздерала, требало је поставити нове богове” ове речи, написане 10-тог новембра 1937, су речи младог човека који је, све до тада исповедао хришћанство.
Он је пре тога изјављивао да је Христос у његовом срцу. Од тада више није било тако. Ко су ти “нови богови” које је он ставио на његово место? Отац му одговара: “Уздржан сам и нисам инсистирао на објашњењу у вези са тим веома тајенственим проблемом, иако ми то изгледа веома сумњиво”. Какав је то тајенствени проблем? Ни један Марксов биограф није понудио објашњење тих речи.
Вернер Блумберг у својој књизи Портрет Маркса цитира једно писмо Марксовог оца сину. Оно је писано 2-гог марта 1837 године: “Твоје напредовање, нада да једног дана угледам твоје име веома на гласу и твоје благостање на овоме свету нису једине жеље мога срца. Све је то, истина је, сан који одавно сањам; могу, међутим, да те уверим да ме само његово остварење не би учинило срећним. Али ако твоје срце остане чисто, ако буде куцало за човечанство и ако никакав ђаво не буде успео да га лиши наајплеменитијих осећања, само ћу тада ја бити савршено срећан”.
Ко је то изненада нагнао оца да изрази страх због ђаволског утицаја на свог младог сина, све до тада доброг хришћанина? Нису ли то били комади у стиховима које је био примио одд сина као поклон за свој 55 рођендан?
Ево још једног цитата у којем Маркс, у својој поеми О Хегелу, сам разоткрива своју мисао коју је Хегел инспирисао: “Научавам речи сплетене у клупко ђаволско, и свак нек верује као истинито оно што је одабрао да промишља”.
У почетку је Маркс имао уметничких амбиција. Међутим, његове поеме и драме, лишене књижевне вредности, нису имале никаквог успеха; оне су, међутим, корисне јер нам откривају стање његовог срца. Неуспех у сликарствву и архитектури дао нам је једног Хитлера, неуспех у драмском раду једног Гебелса. Неуспех у филозофији и сликарству наам је, сходно томе, дао двојицу других ратних злочинаца - Розенберга и Стрееицхера. Што се Маркса тиче, он је био принуђен да се окане поезије; он је у име сатане започео револуционарну побуну у друштву које није умело да цени и призна његова дела. Очевидно, ту се ради о једном мотиву - међу другима - о мотиву апсолутне побуне. И још једна ствар: њега су мрзели као Јеврејина.
Две године касније млади Маркс је написао докторску тезу О разлици између филозофије и природе код Демокрита и Епикура у којој усваја, у предговору, Есхилову изјаву: “Ја гајим мржњу према свим боговима”. Он ублажује помало такво тврђење говорећи да је он против свих богова на земљи и небу који не признају као врховно божанство свест људи - свест човекову.
Мач од сатане
Маркс је био декларисани непријатељ свих богова - и то он који је свој мач откупио од кнеза таме. Он је био себи одредио циљ да човечанство у целини повуче у бездан таме и да му се и сам тамо придружи смејући се громко.
Да ли је Маркс стварно купио свој мач од сатане?
У једној књизи која носи наслов The Moor and the General - Remembrances about Marx and Engels - издање Deitz, Berlin, 1964. - његова ћерка Елеонора нам прича како се, док је била мала, заједно са својим сестрама, њен отац шалио причајући им приче. Била је међу причама једна коју је она волела више од других; у њој је било речи о извесном Hansu Rockleu. Али дајмо реч њој: “Прича о њему је трајала месецима, јер то је била прича којој никако није било краја. Ханс Роцкле је био чаробњак…Имао је продавницу играчака…и много дугова!…Упркос његовим чаробњачким својствима кеса му је увек била празна, па је био принуђен да прода ђаволу, део по део, све своје прекрасне стварчице које су му припадале…Многе његове догодовштине су биле застрашујуће и нама се дизала коса на глави”.
Да ли је нормално да отац породице тако прича својој деци о грозним стварима које се тичу продавања ђаволу свега онога што им је најдрагоценије? Robert Payne, у свом делу Marx - алудира на све ово с обиљем других детаља који личе на оно што нам пружа Елеонора. Аутор додаје: “Те бескрајне приче су биле, највероватније, једна аутобиографија…Маркс је имао визију света који је својство сатанино, он је имао у себи пакости због тог света. Уосталом, он је покаткад - како изгледа - био свестан да врши дело зла”…
Кад је окончао песму Уланем и друге своје младалачке списе у којима признаје да је склапао уговор са ђаволом, Маркс још никако није размишљао о социјализму. Он га је чак нападао. Он је био уредник једне немачке ревије - Rheinische Zeitung - “која чак није признавала теоријску вредност комунистичким идејама у њиховом садашњем облику, и која је још мање желела њихову практичну реализацију, налазећи да су, у сваком погледу, немогуће…Покушаји од стране маса у циљу њиховог унапређивања и промицања бивају, уместо примања, дочекани пуцњавом топова истог трена када постану нека опасност”…
Мржња према Богу
Стигавши до тог стадијума Маркс је срео Мозеса Хеса, човека који ће у његовом животу одиграти најважнију улогу, који ће га навести да пригрли идеал социјализма. Но то није оно што каже Хес о том предмету : “То је доктор Маркс - мој идол - који ће задати коначни ударац религији и политици средњег века”. Задати коначан ударац религији - то је дакле његов главни циљ. Један други пријатељ Марксов из тог периода, Георг Јунг, пише о томе на још јаснији начин 1841. године: “Маркс ће сигурно протерати Бога с његовога неба и сам ће му судити. Он сматра да је хришћанска религија најнеморалнија међу религијама”.
Маркс је мрзео све богове без изузетака, све до самог имена Бога. Он се појавио добровољно да “Бога одгурне ударцем ногом”. Социјализам је за њега само мамац који привлачи пролетере и интелектуалце том ђавољском мамцу. Када су Совјети у почетку своје власти прихватили паролу: “Протерајмо капиталисте са земље и Бога са неба”, они су једноставно тиме изразили верност наслеђу примљеном од Маркса.
Горе смо већ говорили о инверзији имена као поступку у свери црне магије. Инверзије су до те мере укорењене у мисли Марксовој да их он користи на сваком месту. На Прудонову књигу Филозофија беде он одговара књигом којој даје наслов Беда филозофије. “Ми треба да користимо - каже он - уместо оружја критике критику оружјем” - и слично.
Зар вам накострешени Маркс са својом косом и брадом није никада наметао питање? Људи његовог доба носили су углавном браду, не онакву каква је његова! Ни косу тако дугу. Марксов изглед је типичан за присталице Џоане Шуткот, свештенице једне екстравагантне секте чији су чланови веровали да имају односе са демоном Шилохом.
Укупно Марксово понашање и разговори су били сатанске природе. И сам јеврејин, он није оклевао да објави једну антисемитску књигу: О јеврејском питању. Његов пријатељ Weitling саопштава: “Предмет уобичајених Марксових разговора су атеизам, гиљотина, анегдоте о Хегелу, приче у којима се помињу конопац или бодеж”. Није волео ни Немце: “ Једини начин да њих пробудиш јесте да им поломиш ребра”. Он је говорио о “ступидном немачком народу”. Па још: “Немци, Кинези и Јевреји се могу поредити с колпортерима и ситним трговцима”. Подсећао је и на “одвратно ситничарство код немачке нације”.
Русе је сматрао инфра-људима. -“Словенски народи су етнички одпаци”.
Управо смо начинили наизменични преглед бројних знакова који би нас могли довести до закључка да је Маркс заиста био следбеник сатанине секте.
Драги мој ђаволе
Ваља забележити још једну интересантну чињеницу. Јакоб Аугуст Рис је био Марксов ученик. Сломљен болом на вест о његовој смрти, он је стигао у Лондон да обиђе кућу у којој је живео његов обожавани учитељ. Породица се била преселила. Једина личност коју је о нечем мога питати била је његова стара собарица. Она му је о свом станару рекла ове необичне речи: “То је био човек који се бојао Бога. Док је био болестан молио са сам у својој соби пред поређаним упаљеним свећама - преко чела је имао неку врсту пантљике”. То подсећа на филактер - амајлију коју носе ортодоксни Јевреји за време јутарње молитве. Јер, крштен у хришћанској вери, Маркс никада није практиковао јудаизам. Пошто је постао љути противник Божији, он је написао књиге против религије и сву своју децу је атеистички васпитавао. О каквом се заправо ритуалу радило који је слушкиња у свом незнању схватала као неку молитву? Кад се Јевреји моле, с оном пантљиком преко чела они никада не стављају ред свећа испред себе. Да се ту не ради о магијској радњи?
Постоји још један траг у корист ове хипотезе, у једном писму које је Марксу упутио његов син Едгар 31. марта 1854. Оно почиње овим запањујућим речима: “Драги мој ђаволе”! Дали се икада чуло да се син оцу обраћа оваквим изразом? То је управо оно како се следбеник сатанин обраћа свом пријатељу.
Ништа мање није карактеристично и писмо које је жена упутила Марксу, августа 1844. Ево његовог почетка: “Ваше последње пастирско писмо, велики свештениче и бискупе душа, поново је вратило мир и спокојство вашој јадној овчици”.
У “Манифесту комунистичке партије” Маркс је изразио своју жељу да укине све религије - рачунајући ту, како би се могло предпоставити, и сатанин култ. Међутим, његова га је жена звала “велики свештеник”. Једина религија у Европи која има велике свештенике је сатанизам.
Бити обешен смрдљивим конопцем
Многи марксови биографи су имали праву интуицију о односима између јунака њихових књига и култа ђавола, али нису могли да схвате о чему се ради. Но њихова сведочења због тога нису лишена вредности.
Маркс је умро у очајању, као и уосталом све сатанине присталице. Године 1883. 25. маја он пише Енгелсу: “Ох! Како је живот празан и узалудан, али како га истоверемено желимо!”
И у Лењиновом животу такође постоји тајна. Он пише у вези са Државом Совјетском: “Држава не функционише према нашим жељама. Како дакле функционише? Аутомобил неће да крене. За воланом се налази шофер, али кола не иду у жељеном смеру. Она се крећу снагом неке друге силе”. Која је то дакле тајанствена друга сила која управља чак и плановима лидера бољшевичких? Нису ли се они покорили једном потицају за који су се надали да су га укротили, али који се показао моћнијим него што су они мислили, и који их је довео до стања безнађа?
“Сви смо ми заслужили да нас обесе смрдљивим конопцем. И ја не губим наду да ће нам се то и десити”… То је била последња нада Лењинова после читавог живота испуњеног борбом за ствар комунизма. Његова жеља није била услишена, али су се скоро сви његови сарадници завршили тако што их је Стаљин погубио, а јавно су признали да су били у служби некој другој сили а не пролетеријату.
Мржња према човечанству
Оно што марксисти говоре о Марксу само је један мит. Он није био погођен бедом пролетеријата, он није волео пролетере које је називао - луцкастим ћакнутим пијанцима.
Он такође није волео ни своје саборце из битке за комунизам. Freiligratha је називао “свиња”, Lassallea “црним јеврејином”, Liebknechta “кравом”, а Бакуњина “троструком нулом.”
Један борац из времена револуције 1848, поручник Чехов, који је проводио читаве ноћи у пијанкама са Марксом каже да је код њега лична амбиција уништила и најмање остатке добра.
И најзад, он није много волео и човечанство. Мазини, који га је добро познавао, говорио је: “Његов дух је рушилачки, а његово срце је више испуњено мржњом него љубављу према људима”.
Он није презирао религију зато што би она била препрека на путу људске среће, он је, напротив, желео да човечанство учини несрећним. Он је изјављивао да се у томе састоји његов идеал.
Нек се сруши царство твоје и да не буде воља твоја
Први псеудоним којим се Стаљин служио, био је - Демоношвили, што је приближно једнако супарник - такмац ђаволов на грузијском језику, па затим Бесошвили - онај ко је у власти ђавола.
Мао изјављује: “Од своје осме године ја сам мрзео Конфучија. Он је имао храм у нашем селу и свом душом сам желео да он буде разорен од врха до темеља”.
Јесте ли често сретали дете тог узраста које не жели ништа друго него уништење своје сопствене религије?
И сам Троцки је био изрод. У својој осмој години он је стварао колекцију порнографских гравира. У царској Русији то није било нешто што се могло наћи на свим киосцима. Будући оснивач Правде морао је бити изузетно пасиониран, морао је да краде од својих родитеља како би допунио своју колекцију.
У свом делу “Архипелаг ГУЛАГ” Солжењицин прича како је Јагода, министар унутрашњих послова Совјетског Савеза, имао омиљену забаву која се састојала у гађању слика Исуса и светаца. Како објаснити то да људи, представници пролетеријата, узимају као мету слику Исуса, једног трудбеника, или Марије, жене из народа?
Следбеници Пентекостне секте јављају о једном случају који се догодио у Русији за време Другог светског рата. Један њихов проповедник је истеривао ђавола. Овај је пре него што је напустио тело у коме је био, запретио да ће се осветити. У међувремену, проповедник је стрељан због своје вере. Официр који га је стрељао рекао му је пре тога: “Ето, сад ћемо се обрачунати!”
Јесу ли комунистички агенти, у власти ђавола?
Залуђивање народа
У музеју атеизма у Одеси изложена је једна величанствена биста сатане. Он се зове Бафомет, то је масонско име божије. Ноћу су се сатанисти окупљалу у том музеју да врше службу пред том статуом.
Ми не кажемо да је сваки комуниста или чак сваки комунистички руководилац обожавалац ђавола. Сретали смо поштене, уважене комунисте и то оне који су истински одани ствари рода људског. Али, чињенице остају.
Какав је стварно био Марксов допринос сатанином плану о деловању на човечанство? Могло би се рећи - био је то значајан допринос.
Библија нас извештава - “и створи Бог човека по обличју својему” све до марксовог времена човек је сматран као довршење, врхунац стварања. Али, Маркс је послужио као оруђе сатанино, он је учинио да се у човеку изгуби, истовремено са његовим самопоштовањем, уверење да потиче из једне прослављене прошлости којој ће се једнога дана опет повратити. Марксизам је прва систематска и детаљна филозофија која брутално унижава одређење човеково. Према његовим писцима човек је у суштини трбух непрекидно гладан који треба непрекидно задовољавати. Његови најузвишенији циљеви су економске природе. Он - човек - ствара у функцији својих потреба и због тога и ступа у односе са другим људима. Таква је основа друштва које Маркс одређује као инфраструктуру. Брак, љубав, уметност, наука, религија, филозофија - све што није задовољење трбуха представља супер структуру која је дефинисана на крају такве анализе, као стање трбуха.
Зашто се онда чудити што се Маркс онако обрадовао када је прошитао Дарвионово дело - дело које наводи човека да заборави своје порекло и свој божански свршетак.
Тако су та двојица људи вешто скинули с престола краља природе - човека. Будући да није могао да директно удари на Бога, сатана је човека унизио у његовим сопственим очима, сводећи га на услове бића које робује својим животињским инстиктима.
Касније је Фројд допунио дело те двојице горостаса сатанизма сводећи човека у основи на сексуални инстинкт, инстинкт који поткад бива сублимисан у политици, уметности или религији. Швајцарски психолог Карл Густав Јунг ће се касније вратити библијском учењу по којем је религијски инстикт основа човекова.
PRIPADNOST NEKIH UTICAJNIH POLITIČARA TAJNIM DRUŠTVIMA
Bivši kancelar Nemačke Helmut Kol je mason Velikog orijenta i malteški vitez.
Velika jevrejska loža B'nai B'rit odlikovala je Kola svojim najvećim odlikovanjem "Blutorden dem Joseph", odnosno ordenom Josifa. Ovo odlikovanje dodeljuje se za izvanredne zasluge onim Jevrejima koji su se zauzimali za dobro jevrejskog naroda na poseban i istaknut načcin. Deda i baba nemačkog kancelara zvali su se Salomon i Sara Kon. Konovi su bili hazarski Jevreji koji su kao trgovci pod imenom Kon (Kohn) živeli u južnoj Poljskoj, odnosno Galiciji. Preko Praga su došli u Beč, gde su živeli do smrti kao poznati i uvaženi bogati poslovni ljudi. Njihovi potomci su se preselili u Ludvighafen, gde se 1930. godine rodio Henoh Kon koji će kasnije postati Helmut Kol. Sem što je mason, nekada veliki Miteranov prijatelj, on je i blizak prijatelj porodice Rotšild iz Londona i redovan gost na svim skupovima bankara.
Slični podaci pojavili su se i u Rusiji 1995. Mihail Gorbačov, poslednji predsednik SSSR, Boris Jeljcin su masoni i malteški vitezovi, zatim svetski prvak u šahu Gari Kasparov, kao i Andrej Kozirev.
Ruska elita pripadala je uglavnom loži Vzaimodejstvije (Zajedničko delovanje). Među članovima su: Jegor Gajdar, Pjotr Aven, Leonid Abalkin, vlasnik banke "Nacionalni kredit" i firme "Olbi" Oleg Bojko, direktor "Avtomaza" Vladimir Kadanjikov i direktor "Inkom-banke" Vladimir Vinogradov. Članovi Rotari kluba su pisac Anatolij Ananjev, zatim vlasnik velike medijske kompanije "Most" Vladimir Gusinjski i vlasnik slične firme "Germes" Oleg Volkov.
Putin se susreo sa papom Jovanom Pavlom II, a prethodno sa ser Endrjuom Bertijem, velikim majstorom Malteskih vitezova. Ulazak u papin salon vodi kroz "malteško predsoblje".
U Srbiji, a kasnije i u Jugoslaviji, masoni su imali veliki uticaj na politički život. Čak bi se moglo reći da su masoni bili preovlađujuci članovi svih jugoslovenskih vlada od 1918. do 1941. godine.
Skoro svi pučisti od 27. marta 1941. godine bili su masoni, a neki su radili i za britanski "Intelidžens servis". Veliki broj masona, nekoliko stotina njih, bili su uhapšeni posle kapitulacije Jugoslavije. Brzo su pušteni uz pomoc nemačkog masona Franca Nojhauzena, opunomoćenog ministra za privredu Srbije, koga je lično podržao Gering, takođe mason.
I među članovima AVNOJ-a bilo je masona, što nije smetalo OZNI da posle rata strelja jedan broj masona zbog pripadnosti mreži engleske obaveštajne službe. Lože nisu obnovljene, ali je bilo pojedinačnih kontakata. Postepeno su masoni jačali svoj uticaj u tradicionalno svojim sredinama - na Beogradskom univerzitetu i u Srpskoj akademiji nauka. Neki su aktivno učestvovali u studentskim demonstracijama i protestima na Beogradskom univerzitetu 1968. godine.
Sedamdesetih godina francuska masonerija, u prvom redu Veliki orijent, na čijem čelu se tada nalazio veliki majstor Žak Miteran (brat Fransoa Miterana), podržavao je MASPOK u Hrvatskoj i brata masona Miku Tripala.
Knjiga : «Masoni 1764-1999.», Zoran D. Nenezić (Veliki Majstor Velike Lože «Jugoslavija», mason 33. stepena), Beograd, 2000.
Str. 282:
Nije bez značaja što je i novoizabrani kralj Petar I Karađorđević bio, takođe, slobodan zidar i to još od vremena boravka u Fancuskoj.
Danas se, na osnovu dostupne građe sa sigurnošću zna ko je od učesnika zavere (29. maj 1903) bio u organizaciji slobodnih zidara. To su bili: trgovac Nikola Hadži-Toma, advokat Aleksa Novaković, poručnik Božin Simić, Đorđe Vajfert, Apis... (KOMENTAR: Tačno. Sa tim se nastavlja do dana današnjeg. Na osnovu dostupne građe i događaja koji su prethodili puču 05.10.2000. godine, o čemu je detaljno pisao Tim Maršal u knjizi „Igra senki“, iza učesnika puča stoje tajne obaveštajne službe i slobodni zidari na čelu sa Madlin Olbrajt i Džordžom Sorošem, a „u senci“ Rotšildi i Crno Plemstvo i britanska kraljevska porodica, sa ciljem da se, postavljanjem marionetske vlasti povezane sa dinastijom Karađorđević koji su takođe masoni, nastavi zacrtani plan uništenja Srbije, „diplomatskim“ ucenama i pretnjama, kao i nasilnim otimanjem Kosova i Metohije paljenjem Crkvava, kuća, ubistvima i proterivanjem Srba sa vekovnih ognjišta što su brutalno pokazali „milosrdnim“ bombardovanjem 1999. godine i 17.03.2004. godine, kao odskočne daske za ostvarenje glavnog cilja - uništenje Rusije i vladanjem svetom eksploatacijom, tiranijom, diktaturom, genocidom, kao nastavljači svojih prethodnika Hitlera, Staljina..., za šta ne biraju sredstva i ništa ne prepuštaju slučaju. Dokaz za to je da za NJIHOVE zločine, ne samo prema Srbima već prema čitavom čopvečanstvu, sude svojim žrtvama i prebacuju krivicu na svoje žrtve u montiranim sudskim procesima, uz medijsku manipulaciju i brutalno ubijanje svojih žrtava)
Str. 340:
I dinastija Karađorđevića je s vremenom počela da se ljulja pod naletima međusobnih problema, koji su tako postali i državni. U tome je naročito značajno bilo ponašanje prestolonaslednika Đorđa, koji je svojom netaktičnošću i nekontrolisanim ispadima doveo do svog smenjivanja, koje je rešeno «elegantno» izvedenim ličnim odricanjem od prestola 1909. godine. Tada je snažnije i odlučnije na političku scenu stupio i princ Aleksandar, sa nizom svojih pomagača i pristalica, pripadnika manje frakcije zaverenika oficira, suprotstavljene Apisovom krilu.
Svu složenost ovih odnosa ilustruje i, u nekim neproverenim izvorima, pokušaj princa Aleksandra, uz pomoć nekih zaverenih oficira, da otruje svog brata Đorđa. Prema kazivanju majora Ace Blagojevića, člana organizacije «Ujedinjenje ili smrt», za taj pokušaj trovanja princa Djordja, prema rečima Apisa, bio je posebno vezan Petar Živković, koji je nameravao da to učini zajedno sa Dragutinom Okanovićem, Josifom Kostićem, Antom Antićem, Đorđem Jelenićem i dr Maučaninom. Isti izvor navodi da je Apis odbio da učestvuje u pokušaju trovanja princa Đorđa, čime se sugerišu motivi razlaza između njega i princa Aleksandra, sa jedne, i prinčevi dobri odnosi sa Petrom Živkovićem, sa druge strane.
Od tog vremena pa narednih 20-tak godina trajaće čudna međusobna povezanost i međuzavisnost između Aleksandra Karađorđevića i Petra Živkovića, a nisu ni manje zanimljivi razlozi koji je objašnjavaju. Kako je naveo Vojislav. J. Vučković «prema lično dobijenom saopštenju od pukovnika A. Antica, izgleda da je prisno prijateljstvo između princa Aleksandra i Petra Živkovića nastalo 1909. godine prilikom zajedničkog putovanja u Pariz. Dugo Aleksandrovo bavljenje u Parizu i vanbračna veza s jednom Francuskinjom izazvali su zabrinutost kod Srpske vlade, o čemu govori jedno pismo iz 1909. godine tadašnjeg ministra inostranih poslova Milovana Đ. Milovanovića kralju Petru (Arh. SFRJ, Zbirka Jovana Jovanovića Pižona). Po drugim pouzdanim izvorima, iz te veze rodila se vanbračna kćer, čije je postojanje Aleksandar najbrižljivije krio. To je bila jedna od njegovih tajni u koje je bio posvecen Živković» (V.J. Vučković,Unutrašnje krize Srbije i prvi svetski rat, Istorijski časopis, XIV-XV, str. 179).
... Ovo tim pre kada se zna da je princ Aleksandar I Karađorđević u savez slobodnih zidara ušao u Parizu (1909.), odakle se vratio i sa tom tajnom, a već je bio u prilici da spozna značaj i uticaj ove zatvorene organizacije.
Str. 381:
I drugi autori su isticali da su u jugoslovenskom odbroru «počev od Trumbića, gotovo svi vaŽniji bili masoni. Tako su bili : od Srba dr Milan Srškić, Veljko Petrović, dr Nikola Stojanović, dr Boža Marković, dr Pavle Popović, od Hrvata Ivan Meštrović, dr Hinko Hinković, dr Ljubo Leontić, dr Dinko Trinajstić; a od Slovenaca Drago Marušić, dr Bogumil Vošnjak, dr Niko Župančič».
Str. 382:
Trumbićeva suzdržanost oko formiranja Jugoslovenskog programa bila je u funkciji izražavanja određenih htenja, dok je Supilova geneza od vatrenog pobornika jugoslovenskog unitarističkog koncepta do separatističkog pristupa imala svoj ishod i u njegovom formalnom i definitivnom istupanju iz Jugoslovenskog odbora (juna 1916).To je bio logičan sled njegovog razvoja, jer je on još 1914. godine istakao da «Hrvati žele da imaju svoje jasno definisano mesto i da igraju svoju ulogu».
Str 394:
Konferencija na Krfu je započela 15.06.1917. godine, a pregovarači su bili u ime Jugoslovenskog odbora Ante Trumbić, Hinko Hinković, Dušan Vasiljković, Bogumil Vošnjak, Franko Potočnjak i Dinko Trinajstić, dok su u ime Srpske vlade u pregovorima učestvovali Nikola Pašić i svi ministri, izuzev vojnog.
Str. 395:
O Pašićevom radu sa slobodnim zidarima u to vreme svedoči i Jovan Jovanović u svom dnevniku, kome je Pašić, prilikom boravka u Londonu (04.08.1917), rekao da je «obećo pomagati rad kod frankomasonskih loža u pogledu našeg ujedinjenja.».
Str. 456:
Antonije Šokorac, dugogodisnji član Velike Lože i Vrhovnog Saveta Jugoslavije, bio je često u prilici da neposredno vidi i doživi odnos kralja Aleksandra prema masoneriji:
«Odnos kralja Aleksandra prema jugoslovenskim Slobodnim zidarima bio je veoma prijateljski i sa simpatijama je gledao na njihov rad i pratio ga. I posle zavođenja diktature rad masonerije se nastavio normalno. Njega su češće posećivali pojedini masonski funkcioneri i informisali ga o svojim problemima.» (Arhiv Jugoslavije, Fond 100).
Str. 467:
Kralj Aleksandar I Karađorđević je i svojim političkim testamentom pokazao privrženost slobodnom zidarstvu – pored kneza Pavla Karađorđevića i druga dva namesnika (Dr Radenko Stanković i dr Ivo Perović), takođe su bili slobodni zidari, kao sto su i dva zamenika namesnika bili masoni (dr Jovo Banjanin i dr Petar Zec), što može biti i realna slika upliva slobodnog zidarstva u političke prilike u zemlji.
Str. 467:
Stupanjem kneza Pavla na politički scenu, pored ostalih preusmeravanja u političkom životu, i spoljni uticaj na Jugoslaviju nije više vršila Francuska, već Engleska.
Ovome treba dodati da je jugoslovenska masonerija imala prilično jake veze sa englskim slobodnim zidarima, još od vremena I svetskog rata, kada su srpski opozicioni političari-masoni i regent Aleksandar bili pod jakim uplivom engleske masonerije.
Ono što i masoni jovanovskih loža nisu znali, odnosilo se veoma čvrste veze sa masonima visokih stepena iz Jugoslavije sa engleskim masonima. Ova je veza čuvana kao tajna.
Str. 417:
U Beogradu je od 11-16.09.1926. održan Kongres slobodnih zidara. Učesnici Kongresa su uputili pozdravni telegram kralju Aleksandru.
I kralj Aleksandar i Momcilo Ninčić su istog dana odgovorili na pozdravne telegrame i zahvalili se učesnicima Kongresa.
str. 393:
Iako su savezničke vlade sa ohrabrenjem gledale na privremenu vladu (slobodnog zidara) Kerenskog, ipak su kasniji događaji i, konačno, oktobarska socijalistička revolucija pokazali da je i Kerenski delio vlast sa sovjetima.
Str. 75:
Koristeći prilikom prisustva u Beogradu princa Aleksandra (Pavla) Karađorđevića povodom promocije knjige o njegovom ocu knezu Pavlu, septembra 1990. godine, u svojstvu Velikog Majstora (Velika Loža «Jugoslavija») obavio sam razgovor sa njim, kao uglednim članom Velike Nacionalne Lože Francuske i zatražio od njega podršku i pomoć za nasu tek osnovanu Veliku Ložu «Jugoslavija».... poželeo nam je uspeh u budućem radu...
Str. 72:
Osnivanje, reaktiviranje i instalacija Velike Lože «Jugoslavija» obavljeno je 23. juna 1990. godine na posebnom ritualu u Centru «Sava» u Beogradu.
Str. 68:
Član masonske lože je i Ante Marković.
Str. 69:
Nenezić je rekao Slobodanu Vučetiću, takođe, da je Ante Marković pokušao da formira hrvatsko-slovenacku ložu (KOMENTAR: kao ogranak lože Alpe Adria), da zaobiđe Srbiju, ali masoni žele samo jugoslovensku ložu i odbili su ga.
Str. 70:
Informisao sam Slobodana Miloševića o inicijativi za osnivanje VL «Jugoslavija», koja će biti izvršena juna te godine uz pomoć UVL Nemačke, koja je prihvatila da to uradi pod uslovom da se ona prostire na tadašnju SFRJ, za razliku od Austrijske inicijative (KOMENTAR: pod uticajem Otta von Habzburg i lože Alpe Adria), koja je bila vezana za Sloveniju i Hrvatsku i gde ima izvesne uticaje i Ante Marković.
Str. 94:
Svemu tome je prethodila dugotrajna i javno podgrejavana afera oko «povezanosti masonerije i mafije» u Italiji, u kojoj je najčešće pominjan kao odlučujući faktor te povezanosti upravo Đulio Andreoti, ali koga su neki od najuglednijih pripadnika organizacije «Opus Dei» (čiji su članovi, pored ostalih slobodnih zidara umešanih u stvaranje nejasnoća oko statusa jugoslovenske Velike Lože, još i Gustavo Rafi i Slobodan Ćeran, prijatelj lidera SPO Vuka Draškovića, koji je pred jesen 199. godine iniciran u jednoj grckoj loži koja ne pripada Velikoj Nacionalnoj Loži Grcke, koju priznaje Ujedinjena Velika Loža Engleske), elite Rimokatoličke crkve, javno najupornije branili, karakterišući ga kao simbol katoličkog shvatanja politike.
Podrška američkih slobodnih zidara Velikoj Loži «Jugoslavija» i masonskom pokretu u Jugoslaviji rezultirala je stvaranjem Vrhovnog Saveta Škotskog Rituala Jugoslavije (23.11.1991.godine) u Pragu.
Str. 119:
Uz nesebično zalaganje i posredovanje brata Slobodana Đukića, koji je i lični prijatelj brata Aleksandra Karađorđevića (sina kneza Pavla), veoma cenjenog dostojanstvenika u masonskom svetu, brat Milorad Pavić je i njega posetio... Posle detaljnih razgovora u dva navrata braća Iv Tresturnel (GS I Počasnog VM Velike Nacionalne Lože Francuske) i Aleksandar Karađorđević su predložili mogućnost za naše brzo priznavanje u svetu.. Da naša loža (Velika Loža «Jugoslavija») promeni ime u RVL Srbija i Crna Gora,.... I drugo, da RVL SiCG za svog Velikog Majstora predloži brata Aleksandra (Pavla) Karađorđevića, čiji je masonski autoritet u svetu ogroman... Bratu Miloradu Paviću sam odmah rekao da sam svim bićem za takvu odluku. (Izveštaj usvojen juna 1994.godine).
Str. 82:
... ulozi Zbignjeva Bžežinskog, tadašnjeg (u periodu izbora Džimija Kartera za predsednika USA) direktora Trilateralne komisije, pri izboru pape Vojtile-Pape Jovana Pavla II. Oni koji tvrde da je ta tzv. «poljska varijanta» Trilateralne komisije sračunato išla na izbor kardinala Vojtile za Papu kako, bi se preko katoličke crkve «izazvala revolucionarna previranja» u Poljskoj i usmerila u pravcu odvajanja od sovjetskog bloka, navode i podatak da je očuh Leha Valense, koji je tridesetak godina s njegovom majkom živeo u USA, slobodni zidar ne baš beznačajnog stepena. Naknadni razvoj događaja, kao i povremena namerna, ili nenamerna, obelodanjivanja određenih podataka o tajnom paktu za rušenje komunizma, koji su potpisali USA predsednik Ronald Regan i poglavar rimokatoličke crkve, samo su te pretpostavke potvrdili. (KOMENTAR: Važnu ulogu je u ovome odigrao CIA agent, mason - Mihail Gorbačov prilikom posete USA i susreta sa Reganom, koji mu je ugovoren preko Rokfelera, kako bi se Rusija razbila, obzirom da Gorbačov nije Rus, već Jevrejin).
Članovi Trilateralne komisije bili su (i su joč uvek): Džimi Karter, Volter Mondejl, Dejvid Rokfeler, Đovani Anjeli, Edmond de Rotšild, Gerhard Šreder, Džord Buš, Žiskar d' Esten, Vili Brant, Sajrus Vens, Helmut Šmit, Henri Kisindžer, Zbignjev Bžežinski.... (KOMENTAR: Članovi Bilderberg: Đovani Anjeli, Martin Ahtisari, holandska kraljica Beatris, Henri Kisindžer, Helmut Kol, Ričard Nikson, Dejvid Rokfeler, Helmut Šmit, Franc Vranicki, španska kraljica Sofija, Džordž Robertson,Veton Suroi, lord Karington, Lionel Žospen).
Str. 80:
Poljak po rođenju,a katolički sveštenik po profesiji, mason 33. stepena Jozef Recinger, vec je 20-tih godina 20. veka bio značajan zastupnik evropskog ujedinjenja, a njegovi kontakti sa misterioznim Jakobom von Moltkeom, šefom Krajcau kruga, koji je takođe bio zastupnik evropskog ujedinjenja, tokom II svetskog rata boravio u Velikoj Britaniji gde je neslućenom brzinom ušao u najviše krugove tadašnjeg britanskog društva, bivajući i u važnim misijama SOE u Poljskoj, gde je pomagao tamošnji pokret otpora. Po okončanju rata ponovo se bacio na aktivno učešće u stvaranju evropskog jedinstva, istakavši se u organizovanju Haškog evropskog kongresa 1948. godine. Jula iste godine je sa Vinstonom Čerčilom, Dankanom Šendilsom i Pol Anri Spakom otputovao u SAD, da bi obezbedio finansijsku potporu za tek otkriveni Evropski pokret, iz koga je tokom vremena prvo nastala Evropske zajednica, a zatim i današnja Evropska unija. Za svoje panevropske integracione ideje Racinger je pridobio holandskog princa Bernara, koji je po upoznavanju sa Racingerovim planovima i dotadašnjom aktivnošću (1952.),odmah uspostavio kontakt sa vrhovima SAD administracije, čiji je predsednik bio Hari Truman, takođe mason, ali i sa nezaobilaznom bankarskom porodicom Rokfeler.
Princ Bernar, po rođenju nemački princ Lipe Bajsterfeld, ženidbom sa holandskom kraljicom Julijanom, obezbeđuje sebi azil i za poslovanje sa nemačkim koncernom «I.G. Farben» motornom snagom Hitlerove ratne mašinerije, ali i odlučujući uticaj u naftnoj kompaniji «Rojal Dac Petroleum». Bernar, je predsedavao prvim sastancima Grupe Bilderberg. Na osnivanju Grupe Bilderberg za sekretara je izabran Jozef Racinger.
Str. 101:
U skandal oko tajne lože P2 (osnovane 1977.) - povezanom sa Crvenim brigadama, sa Lićom Đelijem kao Velikom Majstorom na čelu, povezani misteriozni događaji pojedinih članova lože: bankrot Banke Ambrozioano, «samoubistvo» u Londonu Roberta Kalvija, povezanost Banke Ambrozioano sa Vatikanom i njihovom bankom IOR, umešanost aktuelnog pape Jovana Pavla II i njegovog kardinala koji je dugo vodio IOR, pad italijanske vlade, umešanost CIA, KGB, italijanske obaveštajne službe...
Str. 114:
Lorens Iglberger, Đani de Mikelis (KOMENTAR: Iako prividno postoji javni sukob De Mikelisa i pape Jovana Pavla II, obojica su radili na razgradnji SFRJ, svako sa svoje strane i sa svojim ciljevima. De Mikelis sa Lordom Karingtonom preko Karintonovog plana od oktobra 1991. godine, a Papa preko Nemačke, sa kojom su bili povezani masoni iz Hrvatkse na čelu sa Ante Markovićem preko Ota von Habzburga. Katolička crkva ima svoju jaku tajnu masonsku ložu, iako se javno deklariše protiv masona. Jedna od njih je i Malteški vitezovi-jovanovci, sačinjenu od evropske aristokratije /koji su istovremeno i članovi Bilderberg, Trilaterale, Saveta za spoljne poslove/, poput: holandski princ Bernar Pol van Ziland, holandska kraljica Beatris, spanska kraljica Sofija, princ Čarls, Bžežinjski, lord Karington. ), Henri Kisindžer, Džordž Buš, Lord Karington, pripadnici Škotkog obreda Južne Jurisdikcije (KOMENTAR: zalagali za priznanje Hrvatske i otcepljene od SFRJ, sa ciljem da se preko razbijanja Srbije uništi Rusija).
Str. 73:
Klinton bio član Reda de Mole, ...u Kanzas Sitiju i pod patronatom Škotskog rituala USA dodeljen mu 33. stepen.
Str. 98:
Ministar inostranih poslova USA Džems Bejker u Komisiji Senata za spoljne poslove, predlaže da «kreator» politike prema Jugoslaviji bude Lorens Iglberger, ekspert za Evropu.
Str. 99:
Italijanska obaveštajna služba smatra da masoni Škotskog rituala i CIA rade zajednički.
Feljton “SRPSKE MASONSKE LOŽE” - Zoran D. Nenezić
ODLOMCI:
FORMALNI akt o ujedinjenju obavljen je 1. decembra 1918. godine u Beogradu, kada je dr Ante Pavelić (lekar, takođe slobodni zidar), u ime Narodnog vijeća SHS, pročitao Adresu, a pošto se Crna Gora, odlukama podgoričke skupštine prethodno prisajedinila Kraljevini Srbiji, što je bio slučaj i sa Vojvodinom. Prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević je, u ime kralja Petra I, proglasio ujedinjenje u Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.
POSLE danonoćnih konsultacija sa mnogobrojnim prvacima i istaknutim javnim ličnostima, dan uoči Božića 6. janura 1929. godine kralj Aleksandar je suspendovao Ustav, zabranio delatnost svih političkih stranaka, uveo ličnu vladavinu, promenio ime države u Kraljevinu Jugoslavija i imenovao novu vladu sa generalom Živkovićem na čelu, u kojoj je bilo dvanaest masona ministara (S. Švrljuga, D. Kojić, Ž. Mažuranić, M. Srškić, V. Marinković. J. Demetrović, K. Kumanudi, O. Frangeš, M. Drinković, M. Kostrenčić, U. Krulj, A. Kramer i B. Maksimović). U razgovorima koji su prethodili proglasu "Mom dragom narodu..." kojim je kralj saopštio svoje mere, on je saslušao i mišljenje VL koje su mu preneli Ćorović, Tomašić i Vladimir Belajčić. Loža je, povodom kraljevog šestojanuarskog proglasa, svojim članovima naredila "da se lože uzdrže od svake rasprave političkih pitanja”. Ovo naređenje je bilo u skladu sa dotadašnjim odnosim masona sa kraljem Aleksandrom, koji je i sam bio član organizacije.
DŽORDŽ Vašington, sinonim američke nezavisnosti, ulaskom u Savez slobodnih zidara 1752. godine, započeo je siguran put usvajanja svesti o slobodi i nezavisnosti, a završio ga je kao prvi predsednik nezavisnih SAD. Od tada je začeta tradicija da su američki predsednici, po pravilu, slobodni zidari, ili, ako to nisu oni, onda su to njihovi potpredsednici. Pored Vašingtona, koji je predsedničku funkciju obavljao od 1789. do 1797. godine, masoni su bili sledeći američki predsednici: DŽems Monro (1817-1825), Endrju DŽekson (1829-1937), DŽems Polk (1845-1849), DŽems Bjukenen (1857-1861), Endrju DŽonson (1865-1869), DŽejms Garfild (1881), Vilijem Mek Kinli (1897-1901), Teodor Ruzvelt (1901-1909), Vilijem Hauard Taft (1909-1913), Voren G. Harding (1921-1923), Franklin Delano Ruzvelt (1933-1945), Hari S. Truman (1945-1952), Lindon DŽonson (1963-1969), DŽerald Ford (1974-1978) i Ronald Regan (1982-1988), kao počasni član Velike lože Vašingtona i Vrhovnog saveta starog i priznatog škotskog rituala 33 i poslednjeg stepena Južne jurisdikcije SAD.
IZ sačuvanog spiska lože "Vigilantia" u Osijeku, njeni članovi su bili i Stefan Stratimirović, tadašnji arhimandrit manastira u Krušedolu, novosadski vladika Josif Jovanović Šakabenta, Pavle Marković, mitropolitski arhivar, i Stefan Novaković, narodno-crkveni sekretar.
PO SLOMU Prvog srpskog ustanka (1813), Karađorđe je u izbeglištvu stupio u bliže kontakte sa članovima grčkih “Heterija”, a koji su bili slobodni zidari. (KOMENTAR: Koja je kasnije održavala kontakt sa novoformiranom ložom "Alikoč")
SREDINOM 19. veka u Beogradu, prestonici oslobođene Srbije, radila je loža pod imenom "Alikoč", u kojoj su članovi bili Turci, Srbi, Jevreji. Starešina lože je bio Mehmed Said Ismail, a sekretar srpski ustanik iz vremena Drugog srpskog ustanka (1815), a tadašnji uticajni politički radnik Toma Vučić-Perišić, Slovak František Zah, poljski grof Tiskijevič, Avram Petronijević, viđeni političar Srbije toga vremena i mnoge druge ličnosti koje su posebno bile vezane za izbeglog poljskog kneza Adama Čartoriskog - slobodni zidar, antiklerikalac, liberalni mislilac. Na inicijativu njegovog carigradskog poslanika, poljskog književnika i generala Mihaila Čajkovskog, u masonski savez uvedeni su u Carigradu Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević, koji su zbacili kneza Miloša Obrenovića i ustoličili kneza Aleksandra Karađorđevića (1842), čime je nastao period ustavobranitelja. Za vreme burne 1848. godine u Evropi, posebno u Mađarskoj, loža "Alikoč" je radila i dalje u Beogradu, a preko nje su srpski masoni dolazili u kontakt i sa mađarskim vođom revolucije Lajošem Košutom, kao i njegovim generalom Tirom i Klapkom, takođe masonima. Loža "Alikoč" aktivno je radila do 1862. godine.
NA VRHUNCU svoje političke moći, Toma Vučić Perišić biva odstranjen sa političke scene i opozicija u Srbiji svrgava Aleksandra Karađorđevića. Na vlast ponovo dolazi do tada prognani i ostareli knez Miloš Obrenović (KOMENTAR: Nije bio mason). Za vladavine kneza Mihaila Obrenovića (1860-1868), liberalnog i prosvećenog, evropski usmerenog vladara, uticaj masona je ponovo bio vidan i značajn, i zbog toga što je i on sam bio mason.
Knjiga „Rusija pod vlašću masona“ – Oleg Platonov, Beograd, 2002.
Str. 6
Judeo-masonske strukture danas nisu monolitne, već se sastoje od celog niza klanova koji se međusobno bore za vlast i novac. Čak i u tzv. svetskoj vladi – Savetu za internacionalne odnose, Trilateralnoj komisiji i Bilderberg – odvija se neprekidna borba judeo-masonskih klanova.
Ova borba je ilustrovana današnjim događanjima u Rusiji, gde su se u žestokoj borbi dohvatili zastupnici Malteškog reda i američkog masonstva (Jeljcin, Berezovski, Abramovič), „Bnaj-Brita“ i judejskog masonstva (Gusinski, Fridman,Hordokovski, Javljinski), Velikog istoka francuske i evropskog masonstva (Luškov, Primakov, Jakovljev). Sve ove grane judeo-masonske vlasti donose našem narodu nesreću i razaranje, sve one teže raščlanjavanju Rusije i genocidu nad njenim narodom.
U današnjoj Rusiji postoji preko 500 masonskih loža i organizacija masonskog tipa.
„Najsolidnijim“ delom ruskog masonstva smatraju se lože Škotskog rituala, od kojih su većinu organizovali majstori lože Veliki Istok Francuske.
Str. 7
Veliki istok Francuske je obnovio u Rusiji delatnost masonskih loža koje su militantne, rusofobične i bezbožne, a pre svega delatnost lože „Slobodna Rusija“, koja okuplja, nekoliko deputata državne Dume, oficira Generalštaba i FSB (naslednik KGB).
Broj članova svih masonskih loža u Rusiji nije manji od 2000 ljudi.
Str. 10
Prvi korak svetskih masonskih zakulisnih krugova na uspostavljanju masonske mreže na teritoriji SSSR bila je operacija koja se odnosila na traganje za licima koja bi mogla postati „agenti uticaja“. U terminima špijunskih službi „agenti uticaja“ su građani jedne države koji deluju u interesu druge države, koristeći za to svoj visoki službeni položaj u gornjim ešalonima vlasti.
Program delatnosti „agenata uticaja“ u SSSR razjasnio je lično mason A. Dales, budući direktor CIA.
Str. 12
Direktiva Saveta za nacionalnu bezbednost SAD, SNB-20/1, koju je doneo predsednik SAD, H. Truman 18.08.1948. godine (KOMENTAR: Na pravoslavni praznik – Pretprazništvo Preobraženja, što dokazuje cilj judeo-masonerije da se kroz razaranje Rusije uništi pravoslavlje i hrišćanstvo) je proglašavala: „Provesti korenite promene u teoriji i praksi spoljne politike kojih se pridržavala vlada koja je na vlasti u Rusiji. Da se SSSR učini i drži slabim u političkom, vojnom i psihološkom smislu“. Direktiva SNB-68, koju je potpisao predsednik Truman 07.04.1950. godine (KOMENTAR: Opet na pravoslavni praznik – Blagovesti), propisivala je: „Moramo voditi psihološki rat s ciljem da se izazove masovno izdajstvo... sejati seme razdora...“
Str. 13
U Zakonu o porobljenim narodima, koji je prihvatio Kongres SAD u avgustu 1959. godine, otvoreno je postavljeno pitanje o podeli Rusije na 22 države, i o raspirivanju mržnje prema Ruskom narodu.
Počinjući od 1947. godine, pod izgovorom borbe s komunizmom, američka vlada za realizaciju borbe s Rusijom i Ruskim narodom stotine miliona dolara godišnje.
Str. 16
Masonska futurološka organizacija „Rimski klub“, kojoj, uzgred pripada i J.M. Primakov, razrađuje izveštaj „Granice rasta“ (1972).
Str. 17
U KGB SSSR ovim povodom je bio pripremljen specijalni dokument, koji se zvao „O planovima CIA za pridobijanje agenture uticaja među sovjetskim građanima“.
Str. 20
Po podacima koje je saopštio ministar inostranih poslova Letonije (list „Диена“, Riga, 30.07.1992.), od 1985 do 1992. godine Zapad (pre svega SAD) je investirao „u proces demokratizacije SSSR“ (tj. razaranje Rusije) 90 milijardi dolara.
Str. 22
Kroz mrežu predstavnika Instituta Kribla i njemu sličnih udruženja prošle su instruktivnu pripremu za „agente uticaja“ stotine ljudi koji su činili kadrovski skelet rušenja SSSR i budućeg Jeljcinovog režima, između ostalih: G. Popov, G. Starovojtova, J. Gajdar, G. Javljinski, V. Lukin, A. Čubajs...
Str. 23
Slike „agenata uticaja“: A. Saharov, G. Arbatov, G. Popov, J. Afanasjijev, V. Lukin, J. Jakovljev.
Str. 25
Sasvim je pozdano da je M. Gorbačov iz izveštaja KGB SSSR znao o postojanju specijalnih organizacija za pripremu „agenata uticaja“; bili su mu poznati i spiskovi njihovih „polaznika“. Međutim, on nije ništa učinio da bi sprečio delatnost izdajnika.
Gorbačov zabranjuje KGB da preduzima bilo kakve mere za presecanje zločinačkih nasrtaja. Štaviše, on svim silama prikriva i spasava „krsnog kuma“ agenata uticaja u SSSR – A.N. Jakovljeva.
Str. 27
Tokom 70 godina, rukovodeći kadrovi KPSS su formirani, po pravilu, iz duhovno marginalnih slojeva društva.
Kod Gorbačova se kontakt s masonstvom ostvario za vreme njegovog odmora u Italiji, gde su tada uporno i veomainicijativno delovale masonske lože pod kontrolom CIA (čuvena loža „Propaganda 2“, koju je vodio agent CIA L. Đeli).
Prvi objavljeni podaci o Gorbačovljevom članstvu u masoneriji pojavili su se 01.02.1988. godine u nemačkom malotiražnom listu „Mehr Liht“ („Više svetlosti“). Analogni podaci se objavljuju u wujorškim novinama „Nova ruska reč“ (04.12.1989.), gde su čak objavljene fotografije predsednika SAD Buša i Gorbačova, koji razmenjuju rukama tipične masonske znake.
Str. 28
Međutim, najjače svedočanstvo o Gorbačovljevom pripadništvu masonstvu jesu njegovi tesni kontakti s rukovodećim predstavnicima svetske masonske vlade i ulazak u članstvo Trileteralne komisije. Posrednik između Gorbačova i Trilateralne komisije bio je poznati finansijski špekulant, mason i agent „Mosad“ – Dž. Soroš, koji je formirao 1987. godine tzv. Fond Soroša – SSSR., iz kojeg je kasnije iznikao sovjetsko-američki fond „Kulturna inicijativa“, koja ima otvoreno antiruski karakter.
Među funkcionere i aktiviste Fonda Soroš je ušao i poznati rusofob J. Afanasjev. On je 1990. godine finansirao boravak u SAD grupe koja je razrađivala program za rušenje sovjetske ekonomije „500 dana“ na čelu sa G. Javljinskim, a kasnije i članove „Gajdareve ekipe“.
Str. 29
Ulazak Gorbačova u članstvo Trilateralne komisije treba smestiti u januar 1989. godine. susret je održan u Moskvi. Trilateralnu komisiju su predstavljali njen predsednik D. Rokfeler (rukovodilac Saveta za inostrane odnose), Henri Kisindžer (rukovodilac „Bnaj-Brita“), Ž. Bertuan, V. Žiskar d’Esten i J. Nakasone. Sa druge strane prisustvovali su osim M. Gorbačova, A. Jakovljev, E. Ševarnadze, J. Primakov, V. Medvedev. Kao razultat tajnih pregovora doneti su i zaključci o zajedničkoj delatnosti. Krajem iste 1989. godine, u istom sastavu kao i u susretu sa delegacijom Trilateralne komisije, M. Gorbačov se susreo na ostrvu Malta s predsednikom SAD Dž. Bušom.
Str. 30
Zaključenje važnog dogovora upravo na Malti – prestonici reda Malteških vitezova, čiji su kavalijeri članovi Trilateralne komisije i Bilderberg, simbolizovao je novu etapu u međunarodnim odnosima.
Prva oficijelna masonska struktura koja je nikla u SSSR bila je međunarodna jevrejska masonska loža „Bnaj-Brit“. Dozvola za njeno osnivanje bila je dobijena lično od M. Gorbačova, zauzimanjem H. Kisindžera.
Str. 31
Funkcionisanje organizacija poput Fonda Soroš usmeravaju američke specijalne službe i Pentagon u pravcu obaveštajno-podrivačke delatnosti.
Str. 32
Novu etapu u razvoju podrivače delatnosti Fonda Soroš u Rusiji, nastupa 1995. godine kada je otvorilo tzv. Institu Soroš „Otvoreno društvo“.
Str. 33
Slike „Bnaj-Brit“ i njegove ekipa: V. Gusinski, J. Lužkov, A. Smoljenski, A. Šajevič, M. Hodorkovski, M. Fridman, P. Aven, B. Hait.
Str. 37
Slike Malteške braće: B. Jeljcin, M. Gorbačov, B. Berezovski, A. Jakovljev, R. Abramovič, E. Ševarnadze, S. Lisovski, P. Borodin.
Str. 39
Uveren u konačnu pobedu, Jeljcin više nije skrivao svoju direktnu povezanost s podrivačkim antiruskim organizacijama poput američkog „Nacionalnog doprinosa demokratiji“, čijim rukovodiocima je on poslao poruku: „Mi znamo i visoko cenimo činjenicu da ste vi dali svoj doprinos ovoj pobedi“ (faks od 23.08.1991. godine)
Str. 40
Predsednik SAD, mason Dž. Buš, odmah je posle prevrata u avgustu 1991. godine, s punom upućenošću u stvar, i kao bivši direktor CIA, javno izjavio da je dolazak na vlast Jeljcinovog režima – „naša pobeda, pobeda CIA“.
Svetski masonski krugovi nagrađuju Jeljcina zvanjem koje nosi gotovo svaki član svetske masonske vlade – vitez komandor Malteškog reda. On ga dobija 16.11.1991. godine. Jeljcin pozira pred novinarima u kompletnoj odeždi viteza-komandora.
Avgusta 1992. godine Jeljcin potpisuje Ukaz No. 827 - „O uspostavljanu oficijelnih odnosa s Malteškim redom“. Ministarstvu inostranih poslova Rusije je naloženo da potpiše Protokol o uspostavljanju oficijelnih odnosa izmedju Ruske Federacije i Malteškog reda.
Str. 45
Najodlučniji zastupnici pucanja na Beli dom radi gušenja otpora Ruskog naroda bili su takvi rukovodioci masonskih struktura kao što su; Gajdar, Černomirdin, Lužkov i Javljinski.
Str. 46
Komandor Malteškog reda B. Berezovski je izdvojio značajne sume na plaćanje najamnika koji su učestvovali u gušenju ustanka. Član reda „Bnaj-Brit“ i „Rotari kluba“ – V. Gusinski, nije samo izdvojio novac za kaznene operacije, već je i finansirao odrede jevrejskih banditskih formacija „Bejtar“.
Str. 47
Ruska „braća“ počinju da spremaju poklon svojim gazdama iz inostranstva – vraćanje na Zapad masonskih arhiva, koje je skupio Hitler za vreme okupacije Evrope i koje je donela sovjetska armija kao ratni plen. Uz podršku Jakovljeva i Ševarnadzea, u potpunoj tajnosti A. Kozirev sklapa tajni sporazum sa zainteresovanim stranama o predaju zakonitog ratnog plena ruskog naroda, koji je on platio krvlju.
Str. 48
H. Kisindžer: „Ja dajem prednost haosu i građanskom ratu u Rusiji, nasuprot wenom sjedinjenju u jedinstvenu, čvrstu, centralizovanu državu“.
Njegov kolega iz „Bnaj-Brita“ Z. Bžežinski: „Rusija će biti razbijena i pod starateljstvom“.
Krajem 1993. godine formirana su 2 politička udruženja koja teže ostvarenju masonskih ciljeva. To su izborni blokovi „Izbor Rusije“ (glavni izbor svetskih zaverenika) i „Javljinski-Boldirjev-Lukin“ („Jabloko“ – rezervni izbor svetskih zaverenika).
Str. 49
Propast „Izbor Rusije“ je učinio blok Javljinskog („Jabloko“) novim favoritom svetske vlade.
Str. 54
Masonska konspiracija je postala prototip za delovanje mnogih savremenih zapadnih špijunskih organizacija, a pre svega CIA i „Mosad“.
Zajednički cilj – uspostavljanje „novog“ judeo-masonskog poretka.
Idejni neprijatelj ruskog naroda, osnivač i dugogodišnji direktor CIA – A. Dales. Postavši direktor CIA, A. Dales je do kraja života ostao direktor Saveta za inostrane odnose i aktivni mason.
Str. 55
Masonske lože ne služe samo kao kadrovski rezervoar, već su i svojevrsni garant pouzdanosti ovog ili onog saradnika.
U zemljama Istočne Evrope, a naročito u Poljskoj i Češkoj, organizacija masonskih loža je služila kao prva etapa u formiranju mreže agenture CIA.
Str. 56
Budući predsednik Češke – V. Havel (mason 33º) je formirao niz masonskih loža prvenstveno od novinara, kwiževnika, profesora univerziteta...
Između 1992-1996. godine obrazovano je nekoliko loža Škotskog rituala u armiji i unutrašnjim organima vojske.
Str. 57
Savremeni ruski masoni uglavnom su intelektualci: profesori, novinari, kwiževnici, oficiri.
str. 58
U 1996. godini u Rusiji je postojalo oko 30 klubova „Rotari“.
Uspostavljanjem zvaničnih odnosa između Jeljcina i Malteškog reda, i stupanje u njega lično Jeljcina i mnogih iz njegovog okruženja: S. Filatova, B. Berezovskog, V. Jumaševa, V. Kostikova, R. Ambramoviča, otvorilo je vrata mnogim njegovim emisarima.
Str. 59
Osim katoličkog Malteškog reda u Petersburgu deluje „pravoslavni Malteški red“, koji je osnovao arhiepiskop Makarios. Redom se upravlja iz Londona i ima finansijsku podršku bogatih Grka-masona iz SAD.
Po strani od ostalih masonskih loža i udruženja u savremenoj Rusiji stoji islamsko masonstvo. Str. 60
Članovi lože „Mlada Turska“ su postali rukovodioci čečenskih bandi D. Dudajev i Mashadov, zatim predsednici Tatarstana i Ingušetije M. Šajmijev i R. Aušev, predsednika Azerbejdžana G. Alijev.
Str. 61
Dž. Soroš je mozak i pokretač svih najvećih finansijskih mahinacija koje su obavljene u Rusiji u od 1989. godine do danas. On je u saradnji sa Š. Ajzenbergom („Bnaj-Brit“), D. Rubenskom (engleska loža), M. Ričem (Loža jorkšog rituala u Wujorku) stajao u pozadini Čubajsa, Gajdara, Burbuljisa dok se sprovodi tzv. privatizacija, čiji je rezultat bio da je lavovski deo vlasništva koji je pripadao ruskom narodu prešao u ruke međunarodnih finansijskih prevaranata. (KOMENTAR: Slično se dogodilo i u Srbiji od uvodjenja „demokratije“ 05.10.2000. godine)
Str. 63
Slike ljubimaca svetskih zakulinskih krugova: V. Černomirdin, J. Gajdar, A. Čubajs, G. Ljavljinski, B. Njemcov, S. Kirijenko, I. Hakamada, B. Fjodorov.
Str. 66
Biznis koji vodi Barbuljis je tesno povezan s biznisom finansijskih prevaranata – masonima, povezanih sa „Mosad“, trgovcima narkotika...
Biznis Čubajsa je direktno povezan sa mahinacijama Dž. Soroša, čije interese zastupa B. Jordan, koji faktički upravlja grupom ONEKSIM BANK-MFK, iza koje stoji krupan anglo-američki jevrejski kapital.
Str. 67
Komandor Malteškog reda B. Berezovski (lični kapital više od 1 milijarde dolara); član „Bnaj-Brita“ i „Rotari klub“ V. Gusinski (lični kapital ne manje od 800 miliona dolara); konsultanti Trilateralne komisije i Saveta za internacionale odnose V. Černomirdin i R. Vjahirev (lični kapital po 1 milijarda dolara); član „Rotari kluba“ i „Bnaj-Brita“ J. Lužkov (lični kapital 300-400 miliona dolara).
Prema podacima objavljenim u švajcarskim, italijanskim („Corriere della Sera“ 26.08.1999.) i američkim novinama („NY Times“ za prve dve nedelje septembra 1999.) u avgustu-septembru 1999. godine, veliki deo kredita IMF – najmanje 15 milijardi dolara – bio je pokraden od komandpra Malteškog reda B. Jeljcina i njegove kćerke Tatjane i njihovih bližnjih saradnika (A. Čubajs, A. Livpic, O. Soskovec, V. Potanjin) i preko off-shore zona prebacuje na Kipar, Gilbraltar i u Cirih.
Str. 69
Gomila propalih političara koji su potpuno diskreditovali Rusiju poput Gorbačova, Jeljcina, Gajdara, Černomirdina, Kozireva, Čubajsa, Njemcova, Kirijenka menja se novim ešalonom favorita svetskih zakulisnih krugova.
Posebno mesto početkom devedesetih zauzima general A. Lebed. Ova grupa političara namerava da „uloži“ u Lebeda – oko 1 milijarde dolara.
U oktobru 1996. A. Lebed je došao u Njujork po pozivu da bi uzeo učešće na zasedanju Saveta za inostrane odnose. Zasedanju je prethodio prijateljski susret Lebeda sa bivšim predsednikom SAD Dž. bušom. i bivšim državnim sekretarom SAD Dž. Bejker.
Str. 70
18. novembra 1996. godine A. Lebed je bio primljen u članstvo Saveta za inostrane odnose. Generala je prisutnima predstavio H. Kisindžer, aktivno učešće u diskusiju imali su D. Rokfeler, Z. Bžežinski.
Str. 71
Prema saopštenju pravoslavnih novina (Православное слово, Нижний Новгород, 1999. № 132), Lebed je 1999. godine posetio najveću francusku masonsku ložu „Veliki Istok“, posle čega su mu bili uručeni počasni masonski znaci.
Znatnu pomoć u infiltriranju u Ruske patriotske organizacije pružali su tzv. „pravoslavni“ masoni, koji su nastavljali svoju delatnost u SAD u pravoslavnoj crkvi američke jurisdikcije.
Str. 74
Veoma su karakteristične otvorene reči Z. Bžežinskog na zatvorenom zasedanju američko-ukrajinskog savetodavnog komiteta pri dodeli zvanja „Počasnog građanina Lavova“: « Važno je da Ukrajina stalno i dosledno ide na Zapad, jer ako to zanemari, ona će biti uvučena u sferu uticaja Rusije. „Novi svetski poredak“, pri hegemoniji SAD, uspostavlja se protiv rusije, na račun Rusije i na razvalinama Rusije. Ukrajina je za nas tvrđava Zapada protiv ponovnog uspostavljanja Rusije.»
Str. 75
Po planovima svetske judeo-masonerije Rusiji se predviđa uloga „rezervoara sirovina i energetskih resursa“. U računici vođa svetske judeo-masonerije Rusija se posmatra kao „strateška teritorija“.
U oktobru 1997. godine Z. Bžežinski je predložio da se Rusija podeli na tri dela: Evropsku Rusiju, Sibirsku Republiku i Dalekoistočnu Republiku. „Decentralizovana Rusija je realna i poželjna mogućnost“ – izjavljuje Bžežinski. (KOMENTAR: Kao početna faza decentralizacije Rusije, krenulo se kroz decentralizaciju SRBIJE preko „novog“ Ustava od strane „demokratskog bloka“, a po nalogu istih spoljnih gazda, da bi se na taj način dograbili KiM i uništili pravoslavlje)
Na zasedanju Bilderberg 14-17.maja 1998. godine u Velikoj Britaniji, osnovna pažnja bila je poklonjena pitanjima podele Rusije.
Str. 76
M. Olbrajt u svom istupu na zasedanju rusko-američkog Saveta za poslovnu saradnju (Čikago, 02.10.1998. godine) izjavila je da, polazeći od nacionalnog interesa SAD, njihov glavni interes jeste da se „kontrolišu posledice raspada sovjetske imperije“, da je „potrebno pružati podršku Rusiji samo dotle dok se ona kreće u ispravnom smeru raspada“.
U knjizi Z. Bžežinski „Velika šahovska tabla“ – u perspektivi se predviđa potpuno uništenje Rusije na njenoj istorijskoj evropskoj teritoriji do Urala, iseljavanje Rusa (uključujući i Maloruse i Beloruse) u nepristupačne prostore Sibira kao radne snage za eksploataciju prirodnih resursa namenjenih zapadnoj industriji.
Str. 77
Bžežinski skeptično gleda na moguće jeljcinove naslednike – Černomirdina, Kirijenka, Njemcova, Lužkova, Primakova.... Mason Bžežinski ne predlaže da se krivično goni kamandor Malteškog reda Jeljcin, već smatra njihov lopovluk i podmitljivost urođenim svojstvima Rusije. Zato predlaže da se jednom za svagda završi sa Rusijom kao geografskim, političkim i duhovnim pojmom.
Dž- Soroš smatra da su lopovluk i korupcija u visokim ešalonima Ruske vlasti veoma povoljni za Zapad. Na jednom od svojih istupanja u avgustu 1999. godine u zatvorenom masonskom krugu u San Francisu, on je izjavio da se pokradeni novac od kredita IMF od strane prvih ličnosti Ruske vlasti može posmatrati kao poklon za njihovu lojalnost Zapadu.
Str. 79
Dž. Soroš je u članku „Podrivanje granica“ mesec dana posle završetka bombardovanja NATO na Jugoslaviju izjavio da je „Balkan nemoguće rekonstruisati na principu nacionalnih drđava. Da bi se završilo sa nacionalnom državnošću zemalja Istočne Evrope, potrebno ih je staviti pod protektorat EU. Nove granice potrebno je uspostaviti za sve balkanske zemlje uključujući Jugoslaviju (bez Kosova), Albaniju, Rumuniju i Bugarsku. U svim ovim državama potrebno je likvidirati carinu, uništiti nacionalne valute i uvesti evro“.
Analogne ideje se susreću u dokumentima Saveta za inostrane odnose. U programu „Rekonstrukcija Balkana“ – koji je razrađen po porudžbini Saveta, i to od strane člana toga saveta, predsednika Fonda Krarnegi M. Abramovica, Jugoslavije nema na karti Evrope. Prema ovom programu, „rekonstrukcija“ Balkana će se ostvariti uz „moćno vojno prisustvo NATO u njegovim trajnim bazama u Albaniji, Bosni, Makedoniji i Kosovu. Kao rezultat rekonstrukcije na karti Balkana ostaće sledeće države: Albanija, Kosovo, Rumunija, Srbija, Hrvatska i Crna Gora“.
Str. 80
Operacija na preradi granica i uništenje nacionalnih država na Balkanu posmatra se kao probni poligon za raščlanjavanje Rusije i uništenje njene državnosti. Tajna podrška islamskih terorističkim bandama u Čečeniji, Dagestanu i na drugim kavkaskim teritorijama, koju ostvaruje američka vlada, ima za cilj da se od Rusije otrgnu teritorije bogate naftom i prirodnim gasom.
Str. 81
Krajem 1998. formira se „novi“ izborni blok pod licemernim imanom „Otadžbina - Sva Rusija“, koji su u jesen 1999. godine predvodila tri poznata antiruska delatnika – gradonačelnik Moskve i član „Rotari klub“ i „Bnaj-Brit“ J. Luškov, bivši predsednik vlade RF i član „Malteškog reda“ J. Primakov i tatarski nacionalist i mason lože „Mlada Turska“ M.I. Šajmijev. Glavnu finansijsku i informacionu podršku pružio je jedan od rukovodilaca međunarodnog cionizma – vicepredsednik Svetskog jevrejskog kongresa, vođa jevrejske opštine u Rusiji, član „Bnaj-Brit“ i „Rotari klub“ – V.A. Gusinski, kao njegovi najbliži saradnici – M. Fridman, B. Hait, V. Malkin, A. Smoljenski, M. Hodorkovski.
Novi klan koji predvodi Lužkov, oslanja se na Zapadnu Evropu i Izrael.
Str. 82
Onih dana kada je NATO avijacija počela da bombarduje Jugoslaviju, J.M. Lužkov je vodio zajedno sa J. Primakovim pregovore s evropskim predstavnicima masonerije u Parizu. Lužkov se više puta susretao s rukovodiocima evropske mreže „Rotari klub“, a takođe s najvišim predstavnicima Velikog Istoka Francuske. Kao ruzultat kontakata Lužkova s francuskom masonskom „braćom“, oni su odlučili da podrže novi klan „kao najperspektivniji krug ljudi u Rusiji“.
Prethodni dogovori lidera „Otadžbina - Sva Rusija“ J.M. Lužkova s masonskim strukturama Velikog Istoka Francuske bili su precizirani i potvrđeni na pregovorima J. Primakova s predsednikom Francuske Ž. Širakom u novembru 1999. godine.
Kao protivtežu grupaciji judeo-evropske masonerije, američko-judejska masonerija i Malteški vitezovi stvaraju izborni blok „Jedinstvo“ pod rukovodstvom Jeljcina, uz koga su bili B.A. Berezovski, G.A. Abramovič, A.S. Vološin, V.B. Jumašev.
Str. 83
Slike prijatelja Velikog Istoka Francuske: J. Lužkov, J. Primakov, S. Karaganov, A. Lebed, M. Šaimev, R. Aušev, A. Mashadov, Š. Basajev.
Str. 85
Okršaj dva masonska klana na izborima 1999. godine – pokazao je beskrajnu podlost, niskost i cinizam, beskrajnu pohlepu i moralnu ništavost masonske politike.
Ruska pravoslavna crkva je uvek osuđivala masoneriju, ispravno je predstavljajući manifestacijom satanizma.
Str. 86
Masonerija je oduvek bilo najgori neprijatelj čovečanstva, tim više opasan što pokušava da svoju tajnu zločinačku delatnost prikrije zavesom licemernog rasuđivanja o samousavršavanju i dobrotvornoj delatnosti,
Str. 87
Masonski uticaj je bio jedan od glavnih faktora u svim ratovima, revolucijama i velikim potresima od XVIII veka do danas.
Bivši predsednik SAD – B. Klinton član je zloglasne masonske lože „Lobanja i kosti“, kao i njegov prethodnik Dž. Buš koji je član nekoliko loža Škotskog i Jorkšog rituala. Predsednik SAD H. Truman jedan od najuvažanijih američkih masona (33º): „izgrađujem svoju državničku delatnost na principa masonstva i želim da se ovi principi prošire na ceo svet!“
Str. 90
Specijalnim ukazima M. Gorbačova, a nešto kasnije i B.N. Jeljcina, masonstvo je ponovo bilo legalizovano i snažno raširilo sferu svoje delatnosti pomoću masonskih loži. U postojećem obliku masonerija predstavlja ogromnu opasnost za Rusko društvo i njene nacionalne i državne interese.
Danas pred Rusiju, stoji veliki zadatak potpunog uništenja i zabrane masonerije.
SOROŠEVI LJUDI UZ POMOĆ NATAŠE KANDIĆ KONTROLIŠU SUDOVE I OPTUŽUJU NAS ZA GENOCID - Svetlana Vojinović, 2003
Po svemu sudeći međunarodne, navodno humanitarne i nevladine organizacije, tako su bar zvanično registrovane, a kojih na nasem prostoru ima više od tri hiljade, najzad su javno otkrile svoje namere i ciljeve koje su im naredbodavci i finansijeri iz inostranstva dali u zadatak.
Domaća javnost bila je šokirana informacijom da je Sudsko veće na suđenju četvorici Srba optuženih za otmicu i ubistvo 17 muslimana iz Sjeverina oktobra 1992. godine, dozvolilo predstavnicima NO da ostanu u sudnici i tokom procesa koji je bio zatvoren za javnost.
Predlog da njihovi predstavnici ostanu na zatvorenom delu potekao je od zastupnika javne tužbe Vladimira Vukčevića, inače zamenika republičkog javnog tužioca. Iako su se branioci usprotivili njegovom predlogu, Sudsko veće u beogradskom Okružnom sudu odlučilo je da predstavnici NO ostanu na glavnom pretresu.
Vladimir Vukcević, zamenik republičkog javnog tužioca, pored zahteva da NO budu prisutne na suđenju, javno je zatražio da se organizuje specijalna policijska pratnja za povratak porodica 17 muslimana do Sjeverina. U sudnici su se na to čuli razni komentari uz opasku da Srbija nije u ratu i da Srbi nisu teroristi.
Pored članova Sudskog veća, optuženih i advokata, na zatvorenom delu bili su prisutni Bogdan Ivanišević ispred Hjuman rajts voča, Nataša Kandić, Jasmina Bogojević i Marko Minić u ime Fonda za humanitarno pravo, Džemail Hamilagić (Odbor za humanitarna prava iz Priboja) i Branka Nikolić (OEBS).
Ovakva odluka, koja predstavlja presedan u srpskom sudstvu, iznenadila je i ljude iz struke:
- Na osnovu Zakonika o krivičnom postupku koji je donet 28. marta prošle godine to je protivzakonito. Ovo je samo potvrda da su nevladine organizacije dobile zeleno svetlo da kontrolišu najosetljiviji segment našeg društva, a to je sudstvo. Ukoliko ono nije samostalno i nezavisno, onda i nije sudstvo. Ovakvom odlukom i zvanično je potvrđeno da će srpsko sudstvo biti pod prismotrom stranih sila. Šta su NO? Ništa drugo, nego produžena ruka Međunarodne zajednice, a njeni predstavnici – njihovi kontrolori. U praksi to bi značilo otvoren pritisak na sudije, tok i ishod suđenja – tvrdi advokat Ilija Radulović koji se već 30 godina bavi sudstvom i advokaturom.
I dok je odluka o prisustvu predstavnika NO u sudu uglavnom dočekana na nož od strane domaće javnosti, advokata i zaposlenih u Sudu, Momčilo Grubač, predsednik Saveznog ustavnog suda kaže:
- Mislim da se nepotrebno digla prašina. Prema našim propisima postoji mogućnost da u slučaju isključenja javnosti sa glavnog pretresa, oni koji imaju određen interes za praćenje krivičnog postupka, ostanu u sudnici. To je dozvoljeno samo kada je u pitanju naučno ili stručno praćenje procesa. Za to je potrebna posebna odluka koju donosi Sudsko veće – objašnjava predsednik Saveznog ustavnog suda.
Međutim, advokat Radulović tvrdi suprotno, odmah se pozivajući na Zakonik o krivičnom postupku:
- S obzirom na funkciju na kojoj se Momčilo Grubač nalazi, njegovu izjavu možemo shvatiti samo kao političko tumačenje. Posmatrajući zakon, to nije tacno. Na osnovu člana 293, stav 2, Zakonika o krivičnom postupku predviđeno je da Veće može dozvoliti, da suđenju, na kome je javnost isključena, prisustvuju pojedina službena lica i naučni radnici, a na zahtev optuženog može i njegov bračni drug. Nauka i struka, to će vam svako reći ko se bavi ovim poslom, sigurno nisu nevladine, navodno, humanitarne organizacije. O kakvoj zaštiti humanitarnog prava mi govorimo, kada je poznato da bombardovanje SRJ ni po jednom slovu morala ili međunarodnog prava nije smelo da se dogodi. Upravo te iste NO koje imaju nameru da kontrolišu naše sudove, neprestano su ukazivale na humanitarnu katastrofu na područjima gde su nastanjeni isključivo Albanci, Hrvati ili muslimani. Šta je sa Srbima? Kada se sve to zna, potpuno je jasno da takve izjave predstavljaju jedno politički ponižavajuće, čak vulgarno tumačenje Zakonika o krivičnom postupku. On je precizan i ne moze da se tumači kako nekome odgovara ili da se krsi pod politickim pritiscima – objašnjava Radulović.
Advokat Radulović tvrdi da nije slučajno da su se predstavnici NO pojavili zvanično u novoj ulozi baš na ovom suđenju:
- Ne želim da ulazim u detalje procesa i optužbe, jer nisam upoznat do kraja sa slučajem u Sjeverinu, ali je činjenica da su NO prisutne uvek tamo gde se sudi Srbima. Već godinama zastupam Srbe u Bijeljini, Zvorniku, Banjaluci, Doboju i Tuzli, ali nikada nisam video ni jednog predstavnika NO. Nisu bile prisutne ni kada je jedan od mojih klijenata, Milenko Radušić, koji je odlukom muslimanskog suda osuđen na dve i po godine, u zatvoru u Tuzli preživljavao najstrašnija mučenja i zlostavljanja. Niko od njih nikada nije pozvao da mi ponudi pomoć ili protivdokaze, a kamoli da sasluša te ljude.
Nikada se nisu pojavile ni u slučajevima kada je u pitanju naknada štete, a kamoli ako treba da se stane na osnovu činjenica. Predstavnike NO ne interesuju dokazi, za njih su Srbi i pre konačne presude krivi. Na osnovu ovoga što su do sada uradile sve ukazuje da je njihov cilj da ceo srpski narod proglase genocidnim. Zbog svega ovoga još više me plaši njihovo instaliranje u srpske sudove. Potpuno je neshvatljivo da niko od nadležnih u državi na to ne reaguje - objašnjava Radulović.
RAZNE DODATNE INFORMACIJE
Г. Џереми Џонс, адмирал и командант јужног крила НАТО-а, увидевши најновије шиптарске злочине против Срба на лицу места, морао је да призна и узвикне: „Ово је етничко чишћење Срба!“ (Политика бр. 32.469, Београд, 28.03.2004., стр. А1. 4.).
Mира Бехам, Ратни добоши – Медији, рат, политика, Београд: Miona, 1997., стр. 10.: „Џемс Харф (James Harff), директор новинске агенције „Рудер Фин“ („Ruder Fin“) износи како је подметнутим лажима придобио јеврејски лоби у Америци против Срба, а у корист Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића“.
Подметнуте лажи против Срба од ове агенције, објављене су вести 2. и 5. августа 1992. у листу „New York Newsday“, да су Срби наводно формирали концетрационе логоре за муслимане и Хрвате добијене су прво три јеврејске организације (Б нај Брит Антидефајмешн Лиг, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес), а оне јеврејске организације су алармирале цео свет и дигли на на ноге све Јевреје у свету против Срба. Њихову моћ и капитал, уложен у ратну машинерију, њихови људи вешто распоређени по целом свету, нарочито на челним позицијама Запада које су окупирале хришћанске народе, Срби су добро осетили на својој кожи у НАТО бомбардовању 1995. и 1999. године.
Познат је споразум између комуниста и усташа, у току Другог светског рата, кога су потписали Моше Пијаде и Миле Будак, о заједничкој борби комуниста и усташа против државе Југославије и православља, управо против Срба (Архива Гестапоа: Главна служба безбедности Рајха, IV Б 3 а – Б. Нр. 3262/44, Берлин, 18. април 1944.).
Алија Изетбеговић каже у својој Исламској декларацији (1970), стр. 22: „Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција“, јер „Ислам јасно искључује право и могућност дјеловања било које стране идеологије на свом подручју“.
Улазак престолонаследника Александра у Скопље 25. октобра 1912. године, у својству команданта Прве српске армије. На КОСМЕТ-у приликом ослобођења појединих места, само је наређено да се преда оружје, које су Албанци (које су онда звали Арнаути) примили из турских војних магацина. Ово је урађено доста неорганизовано, јер од 63.000 модерних нових пушака, немачке производње, популарно званих “Мартинке”, прикупљена је далеко мања количина, углавном старијих типова “острагуша” и “кремењача”, док су Албанци задржавали нове и модерне пушке, што је откривено тек приликом прикупљања оружја 1956. године, када су органи безбедности из заробљених спискова турске војске сазнавали ко је све примио војно наоружање 1912. године, па су тако те пушке тек тада враћене, вероватно и због тога што су се Албанци за време Другог светског рата снабдели далеко модернијим наоружањем српског, немачког и италијанског порекла.
Турска република је проглашена 1923. године, чиме је заувек укинута Отоманска империја. За око 20 милиона Турака, колико их је онда било на просторима данашње Турске, наступили су тешки дани. Простране области Анадолије остале су ненасељене после погрома над Јерменима, а и рат је учинио своје, куга и колера су немилосрдно односиле људске животе. Да би населио ове области, а и створио бољу заштиту од Курда, Ататурк је затражио од краља Александра да, по старим законима Отоманског калифата, пресели Албанце са Косова и из Метохије у ове области. Овим чином постигао би више циљева, а један од основних је био да Турска, уступајући земљу Албанцима у Анадолији, дође до новца и поправи своје тешко финансијско стање, новцем који би Србија (СХС) исплатила албанским породицама које напусте Космет. У том циљу био је потписан и Споразум, који није реализован, захваљујући, у првом реду, Иси Бољетинцу, који је молио краља Александра да их не исељава, у ком циљу је неколико пута долазио у Београд и био примљен код Краља, тако да је, већ постигнути договор о пресељењу Албанаца у Анадолију, остао нереализован.
Иса Бољетинац нема данас споменик на Космету, а има Скендербег, који и није био неки прави Албанац, био је српски деспот, православне вере, а рођени брат му је сахрањен у манастиру Хиландар на Светој Гори, јер је био високи црквени великодостојник.
Остало је нејасно и историјски недовољно разјашњено одакле то велико поверење и пријатељство између краља Александра I Карађорђевића и Мустафе К(Ћ)емал паше-Ататурка. Из расположиве кореспонденције се види да га је Ататурк увек ословљавао са “Драги брате”.
Godine 1582. rimski papa Grigorije XIII je izmenio julijanski kalendar.
Aleksandrijski učenjak Sosigen je 46 g. pre Hrista za Julija Cezara napravio kalendar, čija je godina (vreme za koje Zemlja napravi puni krug oko Sunca) trajala 365 dana i 6 sati. Tako su odlučili da obična godina traje 365 dana, a svaka četvrta (prestupna) 366 dana.
Međutim, papski astronomi, na krilima pomračenog i požudnog uma ustanoviše da jedna godina iznosi 11 minuta i 14 sekundi manje nego što su mislili Aleksandrijski učenjaci.
Stoga julijanski kalendar, kako izračunaše, svakih 400 godina "brza" tri dana. Grigorije je, rukovodeći se saznanjima svojih astronoma pomračenog uma, preskočio deset dana pomičući kalendar za toliko unapred: posle 4. oktobra 1582. godine, naredio je da odmah dođe 15. oktobar. Tako nisu izvršene ni tačne ispravke za unazad.
Grigorije je 1583. vršio niz pritisaka na carigradskog patrijarha Jeremiju Svetlog da ga sledi u kalendarskim promenama. Patrijarh je to postojano odbijao.
Međutim, veliku sramotu je učinio mason i patrijarh carigradski Meletije, koji je 1923., kao unijata, pokrenuo promenu kalendara. Raskolnici su preko Svetskog saveta crkava 1971. godine izvršili veliki pritisak na tadašnjeg jerusalimskog patrijarha Venijamina, te je ovaj na kraju popustio i usvojio novi kalendar. Te godine se Blagodatni Oganj nije pojavio, a patrijarh je, pokajvši se, bez obzira na
sve moguće pretnje ponovo vratio stari kalendar, nakon čega Munja opet redovno dolazi.
Јосип Броз, ватикански и западни шпијун, је раскомадао српски народ лажним авнојевским одлукама, тобоже авнојевским одлукама о стварању аутономних покрајина у Србији (Космету и Војводини) или граница тзв република у Југославији, што је Гебелсовска лаж и неистина које нема у штампаним тзв. авнојевским одлукама. (Вид. Predsedništvo AVNOJ, Drugo zasedanje AVNOJ-a, Beograd, 1944)
Слободан Милошевић је полазио од становишта да је легитимно право сваке државе да брани свој суверенитет по сваку цену, сходно још увек важећим међународним актима: попут Вестфалског уговора о миру из 1648. године, завршних докумената из Хелсинкија, докумената КЕБС-а (чији је члан бивша СФРЈ од оснивања), чл. 2 Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године, Бечкој конвенцији о конзуларним пословима из 1961.године, Бечкој конвенцији о дипломатским односима из 1963. године и Повељи УН и осталим ратификованим међународним уговорима и споразумима.
Требало би сагледавати и честе летове Хелмута Кола, Ханса Дитриха Гешнера, Клауса Кинкела у Вашингтон и Ватикан на «консултације» приликом признавања сепаратистичких република бивше СФРЈ у нелегитимним АВНОЈ-евским границама на почетку ратне драме 1991. г.
posted by srpskiistocnik @ 1:06 AM
0 comments
0 Comments:
Post a Comment
<< Home